Uglješa Šajtinac – Esej

Povodom Andrićeve nagrade

Uglješa Šajtinac

Dok vukovi ne postanu Aske, a avlije sa sebe ne skinu sva prokletstva – eto vam ova priča. Reč na dodeli „Andrićeve nagrade“ za najbolju knjigu priča u 2014. godine na srpskom jeziku.

Beograd, 9. oktobra 2015.

Vest o dobitku „Andrićeve nagrade“ zatekla me je u autobusu. U tome nema ničeg neobičnog, pola života provodim po autobusima. Telefon je zazvonio u pravom trenutku. Kondukter je već ocepio kartu, glava mi se povijala do ugla u kojem se bolje hvata san. Razgovor je kratko trajao. U brektećem četvorotočkašu klatio sam se, umoran, do pola u snu. Iz Bačke u Banat i tako godinama, dvosmerno.
Ako je sve to zbog priče, pomislio sam, onda u redu. Dugo sam pisao priče. Sve dok nisam shvatio da priče pišu mene. Raspisuju me dugo. Priča je bacil. Od trenutka kada ga udahneš pa do sazrevanja treba vremena. Olakšanje je veliko kad se odvoji iznutra, zagrcne te i poleti napolje. Od svih hroničnih boljki pripovedanje je najlakša ali i najdosadnija. Pripovedač se puni kao saće. Kad pomisliš da te otakanje meda – pripoveda konačno oslobađa svih slika i replika, svih mesta, svakakvih vremena, reči zarobljenih iza zuba, slika, predstava, postavki, konstrukcija, stereotipa, monotipa, meduza i sipa… Svako pražnjenje, svako čišćenje šupljina čini to isto saće čistim, ali prekratko. Čim sve opet legne na svoje mesto, istog trena, dana i sata, zazuji spolja, oko košnice. Pčele se uvlače kroz otvor, sve se opet puni.
Pričati priče, uzimati sebi za pravo, obraćati, izlivati se preko rama u kojem sve kulja iz hiljadu prepunih ćelija – to niti je namera, niti plan, niti razmetanje, niti otimanje. Sve je to samo spoljna slika dobroćudne bolesti. Da se pita i sazna, da se dohvati i doživi. Posle se o tome nešto može i reći. Veština dolazi s vremenom, uzrok je tu još od pre početka.
Treba se setiti onog neimara koji bez osvrtanja napušta mesto na kojem ostaje kameni trag njegove veštine. Jer veština je taština s kojom se samo on nosi. Mostovi neka spajaju ljude, prostore, misli i sudbine, neka se predeli dotiču kroz njihove lukove i spojeve kao što to čine misli i slike na ovoj stranici papira. Dok vukovi ne postanu Aske, a avlije sa sebe ne skinu sva prokletstva – eto vam ova priča.
Ne osvrći se, neimare!