Uglješa Šajtinac – Beseda
Beseda u povodu dodele „Zlatnog suncokreta“
Uglješa Šajtinac
Priča je potekla iz zamišljenog okruženja, puna života s kojim ne znam šta bih drugo. Kratak period u životu jedne porodice. Nešto njihove lične istorije, puno „prvog lica“ dvojice rođene braće koji su ništa drugo do opet samo jedan „jadan ja“ – koji ne zna šta bi s viškovima sadržaja nastalim u neželjenoj količini prinudnog odrastanja.
Moguće je da tome ima već dve godine – unazad, u ličnoj istoriji, stojim iza ortopedskih kolica, na popucaloj asfaltnoj stazi i gledam u krošnje drveća. Moj otac, sedeći u tim istim kolicima radi isto, gleda gore, slušamo vrane. Kažem mu da radim na romanu za decu, glavni junak je jedna mlada vrana. Sa ushićenjem me sluša.
Nije prošlo puno od tog dana, roman o vrani bio je gotov. Nisam imao jasnu ideju kome da ponudim taj rukopis, pa sam slao svima koji su mi pali na pamet. Izdavači su s manje ili više reči odgovarali, uglavnom bez interesa da objave roman za decu. Iz izdavačke kuće Arhipelag stiglo je možda najsadržajnije pismo odbijanja mog rukopisa. Potpisao ga je Gojko Božović, ali tek nakon što je u svom razumnom objašnjenju naveo da se njegova izdavačka kuća ne bavi literaturom za decu. Između svega, naveo je da bi bio veoma zainteresovan ako bih napisao nekakvu prozu, možda roman, za odrasle. Bio sam detinje besan i razočaran. Kad su bes i razočaranje utihnuli, ja sam se detinje uzjogunio i s tvrdoglavošću deteta seo da pišem taj „roman za odrasle“.
U njemu je prostora za sebe pronašla upravo moja „detinja naivnost“. Priča je potekla iz zamišljenog okruženja, puna života s kojim ne znam šta bih drugo. Kratak period u životu jedne porodice. Nešto njihove lične istorije, puno „prvog lica“ dvojice rođene braće koji su ništa drugo do opet samo jedan „jadan ja“ – koji ne zna šta bi s viškovima sadržaja nastalim u neželjenoj količini prinudnog odrastanja.
Roman je završen. Tekst je otplovio put Arhipelaga odakle su ubrzo stigle dobre vesti. Za samu knjigu, to su bile još bolje vesti. Neki odrasli ljudi pobrinuli su se za nju, odštampali je, odaslali onima koji prvi čitaju, namenili joj život kakav knjiga i treba da ima. Čitalački život.
Danas, „kada ne postajem pionir“ već ostajem ovde, posle svega, sa „zlatnim suncokretom“ kao nagradom – mislim samo na jedno. Detinje i nedoraslo. Hoću da se vratim kući. Hoću da pronađem onu mladu vranu koja je sada porasla i nahranim je zrelim zrnima „zlatnog suncokreta“.
Beograd, 7. marta 2012.
