Tanja Stupar Trifunović – Proza

Šta se priča?

Tanja Stupar Trifunović

Drhtala sam zureći kroz male prozore na sivu cestu. More je bilo daleko, ali plime i oseke su bile tu.

Beograd, 6. februara 2021.

Drhtala sam zureći kroz male prozore na sivu cestu. More je bilo daleko, ali plime i oseke su bile tu. Unutra. I bure na moru. I jutra sa ribama razbacanim po obali. Nešto je raslo. Nešto će jednom isplivati iz mene.
Ti si iskliznula niz moje slane butine okupane morskom vodom i krvlju. Opet se ponovilo. Dio mene je iskliznuo u tebe, dio tebe je ušao u mene. Razmjena se dogodila. Šumile smo obje. Ljeti smo skupljale školjke.
U tvojim očima je bio isti sjaj onog ko traga. Za bijelim, za sedefastim odsjajem. Među kamenčićima.
Majka je bijesno gledala u mene dok sam se lijeno vukla prema kući. Naslućena neprijatnost je usporavala moje korake. Čekala me je. Istukla me je. Komšiji sam nesmotreno otkrila kućne tajne. Ono što su mi rekli da ne smijem reći nikom.
O nama.
Unutra.
U četiri zida.
Nešto naše.
Odala sam.
Pitao me je. Bila sam iskrena. Mislila sam da su svi takvi kao mi, da ništa posebno nema u tim malim, kućnim tajnama. Unutra, sve je uglavnom isto. Svi lažu jedni druge. Da ih ne povrijede.
Ništa mi nije bilo jasno.
Boljelo me je.
Treba ćutati o tome. Batine me nisu naučile pameti.
Nije vrijedilo. Vjenčanje je bilo skromno. Majka je nakrivila glavu na jednu, otac na drugu stranu.
Otac je išao na more pecati. Molila sam ga da me vodi. Majka je rekla da to nije sigurno, voditi dijete na buru, na otvoreno more, u rano jutro. Voditi tako malo dijete, na tako veliko more, i možda će biti bure. Već puše pomalo. Da li si ti lud. I ti i ona. I nemoj. I molim te, tata. I poveo me je. Bili su on i muškarci. Bili su razdragani i veseli. Bilo je hladno to jutro dok je svanjivalo, i vruće kasnije. Sunce nam je zatezalo kožu. Bila sam kao jedan od njih. Ulovili smo sipu. Crna tečnost je prljala utrobu bijelog broda. Nije mi se gadilo, nije bilo ružno, nisam se plašila da ću se uprljati. Kao ni oni. Ni poslije, dok su ih strateški razmještali po zaraćenim stranama ukopane u crnicu, nisu se plašili da će se uprljati. Nisu pokazali strah. Ustajali su rano. Palili cigarete i odlazili kao na pecanje. Ali ja sam se počela jako plašiti.
Više nisam bila jedan od njih.
Strah je rastao.
Sipino crno mastilo je iscurilo u priču.
Stidi se, rekao je otac. Stidi se. Stidila sam se. Zbog grešaka. Sigurno ih je bilo mnogo. Kao vreća kukuruza koju su pojele kokoške. Osim prazne vreće stida, preda mnom ne stoji ništa drugo. Stidim se. Vrijeme je pojelo greške, ali ja se i dalje stidim. I otac se stidi. I njemu su rekli, stidi se. Ukrao si igračku, polomio si ogradu, razbio si komšijin prozor. I on se stidi na fotografiji, na zidu, gdje je njegova glava nagnuta na jednu, a majčina na drugu stranu. Na njihovom vjenčanju.
Bože, kako su velike. Prilazio je s leđa. Pokušao je da ih obujmi. Možda ti treba pomoći da ih nosiš, krive ti kičmu. Izmicala sam se. Za mnom su išli ti prsti kao meduze s pipcima, lijepili su se za vazduh, za kožu i otimali kisik. Imaš li momka? Dodiruje li te? Zašto meduze prve pojure ka našim grudima, ka našim srcima da ostave svoje otrovne opekotine? Kada sam bio mlad, bilo je drugačije. Ona ne želi da spava sa mnom. Meduze su tužne, providne i otrovne. Meduze uvijek plivaju blizu djece. Djeca ništa ne govore roditeljima jer roditelji više vjeruju meduzama.
Onaj ko je bez grijeha neka prvi uzme kamen, povikao je otac tužnim glasom i tresnuo sam sebe u glavu.
I nemoj nikad više da odaješ šta se priča u kući, rekla je majka.
Nikad.
Šta se priča? Šta se priča? Šumilo je more u meni.

Autorka je romansijerka i pesnikinja čiji je roman Satovi u majčinoj sobi nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs