Srđan V. Tešin – Intervju

Glasovi iz crne kutije

Srđan V. Tešin

Mokrin je moj Makondo, s tim što za razliku od slavnog kolumbijskog pisca nisam morao da ga izmišljam, samo je trebalo da zabeležim ono što sam živeći u njemu doživeo na svojoj koži.

Beograd, 21. januara 2022.

Razgovarao: Mića Vujičić

Pre Mokrinskih hronika napisao sam autofikciju Moje u kojoj sam pokušao da rekonstruišem izgubljenu pesničku biografiju svoje majke. Tokom pisanja te žanrovski neuhvatljive proze preda mnom su iskrsla mnoga pitanja u vezi sa njenim i mojim odrastanjem u Mokrinu, „banatskom Parnasu“ – kaže Srđan V. Tešin, pisac Mokrinskih hronika, objavljenih u izdavačkoj kući Arhipelag, na početku razgovora za NIN. „Iako sam mislio da se nakon knjige Moje više neću baviti porodičnim temama, tekst o biblioteci mog detinjstva, koji sam po narudžbi pisao za magazin LiceUlice, otvorio mi je skrivena vrata u jedan koloritan i autentičan svet o kome dotad nisam pisao.“

Književnici ne kriju da je teško pisati o detinjstvu. Da li je to velik rizik?
– Pripovedanje o detinjstvu, dečaštvu i mladosti za svakog pisca jeste veliki rizik, jer suštinski ne može, u literarnom smislu, reći ništa novo. I toga sam bio svestan. Ali sam onda, sasvim slučajno, naišao na citat Ticijana Skarpe koji je rekao kako „baš o takvim stvarima treba govoriti“, jer „samo pisci pripovedaju o tome. Ostali se to nikada neće usuditi. Da ne naštete svom ugledu. Da ne unište sliku o sebi“. Shvatio sam da ne treba strahovati od toga da se iskaže život takav kakav jeste. To me je motivisalo da, bez kalkulisanja i autocenzure, započnem pisanje o inicijaciji jednog dečaka u svet odraslih, u svet muzike, u svet telesnih uživanja. Mikrouniverzum Mokrina i intimna istorija naratora čine tematsku i motivsku okosnicu Mokrinskih hronika. Pisac Đura Đukanov je tvrdio da je sve proza. To sam imao na umu dok sam pisao ovu knjigu.

Likovi su zaista postojali. Kako u takvoj igri preskočiti memoar?
– Obično se kaže da književni junaci nisu ljudi od krvi i mesa. I to je tačno. Međutim, junaci Mokrinskih hronika zaista su hodali zemaljskim šarom i imali svoje stvarne živote. Moj roman naseljavaju dobri duhovi mojih rođaka, prijatelja i poznanika iz Mokrina, koji su u značajnoj meri uticali na mene u formativnim godinama. Neki od njih, poput književnika Raše, Mite i Đure, vajara Drakule, slikara Žokca ili tamburaša Straje, imaju biografije koje se prepliću s mojom. Tu vezu s njima sam literarizovao, kako bih dobio književno validan tekst, a ne puku memoarsku prozu. Tek nekoliko likova plod su čiste fikcije, ali mi se čini da u svojoj životnosti ne zaostaju za mojim stvarnim junacima iz detinjstva.

Radnju ranih knjiga smeštali ste u mesto M. Toponim ste sakrivali iza jednog slova! Sada je to glasno – Mokrin?
– Mokrinske hronike sam odredio kao memoarsku fikciju, jer sam u najvećoj meri fikcionalizovao svoje uspomene. Doslovno sam primenio savet Raše Popova iz iscrpnog pisma poslatog mojoj majci 1963. godine iz redakcije Mladosti, lista Saveza omladine Jugoslavije: „Vi morate razvijati u sebi onu samosvest, ono osećanje da ste Vi pozvani da taj naš Mokrin i te naše ljude i sve svoje ljude zabeležite i unesete u duhovnu riznicu našeg naroda.“ Mokrin je moj Makondo, s tim što za razliku od slavnog kolumbijskog pisca nisam morao da ga izmišljam, samo je trebalo da zabeležim ono što sam živeći u njemu doživeo na svojoj koži. Zbog toga mi se čini da su Mokrinske hronike poput memorijske crne kutije u kojoj sam zabeležio duh jednog vremena.

Srđan V. Tešin (Mokrin, 1971), književnik i priređivač sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča, autor je dvanaest knjiga. Kao najvažnija ističe dela: Sjajan naslov za pantomimu, Antologija najboljih naslova, Kazimir i drugi naslovi, Kroz pustinju i prašinu, Kuvarove kletve i druge gadosti, Ispod crte, Priče s Marsa, Moje, Luka kaže… Dobitnik je stipendije iz Fonda „Borislav Pekić“, Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine, priznanja Društva književnika Vojvodine, Nagrade grada Niša za knjigu godine za decu i mlade. Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika.

Izvor: NIN, 20. januar 2022.