Ljudmila Ulicka – Kolumna
Oslobađanje od straha
Ljudmila Ulicka
Kao pisac, imam prilično velik raspon uticaja. I nemam pravo da ga ne koristim.
Beograd, 27. marta 2019.
O redukciji kulture
Uvek naglašavam da radim u prostoru kulture. Politička situacija je takva da kulturni prostor postaje zavisan od nje, počinje da se smanjuje, i moram učiniti sve što je u mojoj moći da ovaj proces ide što je moguće sporije. Stvar nije samo u tome da živimo u postsovjetskom prostoru, da je sovjetska vlada uvek bila neprijatelj kulture, da je pokušavala da je potčini, izobliči i uništi. Prilagođavanje kulture se dešava širom sveta.
O licemerju propagande
Ako ste gledali otvaranje Olimpijade u Sočiju, možda ste primetili neobičnu okolnost. Svrha veličanstvene ceremonije otvaranja bila je da pokaže kako je Rusija kulturna zemlja. Ali ako pogledate koji su umetnici, muzičari i pisci predstavljani kao ponos ruske kulture, onda, osim Nikite Mihalkova i njegovog oca, nije bilo nijednog među njima koji nije bio u nekom trenutku izložen pritisku vlasti. Taj pritisak je bivao veoma različit – od cenzure kojoj je podvrgavan Puškin, preko zatvorske kazne za Dostojevskog i anateme za Tolstoja do ubistva Gumiljova i Mandeljštama.
O sovjetskom strahu
Veći deo mog života i života ljudi moje generacije protekao je u Sovjetskom Savezu, i to je ostavilo trag straha na nama. To je zajednička bolest država koje su bile deo sovjetske imperije. Da bismo se oslobodili tog straha, neophodno je da prođe nekoliko generacija.
O odnosu prema vlasti
Ne volim nikakvu vlast. Nikada nisam imala trenutak u svom životu kada sam mogla da kažem: „Ovo je moja vlast.“ Čak i kada su skoro svi moji prijatelji 1991. godine otišli na barikade, ja nisam mogla da se pokrenem, nešto me je zaustavilo. Priznajem, zaustavila me je figura Jeljcina, partijskog funkcionera. Rekla sam: pre nego što se desi lustracija, neću ići na bilo koji trg s vama. Kao što znate, lustracija se nije dogodila. Mislim da su iz toga proizašle sve kasnije nevolje naše zemlje – ona čak nije pala u ruke bivših partijskih radnika, već u rukama najzlokobnije organizacije na svetu – KGB. I ja to ne mogu da oprostim Jeljcinu.
O građanskom aktivizmu
Pokazuje se da sam ja talac situacije. Činjenica je da svaka osoba ima svoju zonu uticaja. Čak i baka, koja nema nikoga osim mačke, utiče na mačku. Volela bih da se život vrati u normalan kolosek, tako da ne moram da izgovaram politički nekorektne stvari i ne izlažem se opasnosti. Ali kao pisac, imam prilično velik raspon uticaja. I nemam pravo da ga ne koristim.
Prevod s ruskog: Dragan Bojović
Autorka je jedan od najznačajnijih savremenih ruskih i evropskih pisaca, čiji su romani, knjige priča i eseji objavljeni na gotovo svim evropskim jezicima. Njeni romani Slučaj Kukocki, Jakovljeve lestve i Zeleni šator objavljeni su na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.
_________________________________________________
© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs
