Klaudio Magris – Esej
Zašto ponavljamo iste reči i iste slogane?
Klaudio Magris
Ponavljamo iste reči i iste slogane, čitamo iste knjige, predstavljamo naše knjige jer svi predstavljaju svoje, svi smo gledaoci što u bioskopu ustaju zato što su i drugi u redovima ispred nas ustali.
Beograd, 28. januara 2019.
Božić nije vreme bajki, jer bajke skrivaju predskazanja i pobede smrti, a ona koliba u Vitlejemu nije samo rađanje i život, već rađanje i život deteta pristiglog da porazi smrt, strah i mračnu fasciniranost smrću. Samo je sveopšta glupost mogla da dete zagrejano dahom vola i magarca zameni širokim rumenim i površnim licem Deda Mraza, s njegovim irvasima, koji su dobri za reklamu odmarališta i banalnih hotelskih kompleksa na snegu, ali ne idu uz kedrove i masline Palestine, niti uz kamile mudraca koji su Isusu doneli dar svoje vere i mudrosti.
Jedna bajka, pak, dobro opisuje našu stvarnost, sve dalju od te kolibe i njenog velikog i odvažnog obećanja večne slave i mira, bajka o Frulašu iz Hamelna, koju su zabeležila braća Grim.
Kaže bajka da je godine 1284. u Hameln, gradić u Nemačkoj, stigao čovek koji je obećao da će, za nadoknadu, osloboditi grad miševa i pacova što ga pustoše. I doista, čim je počeo da svira svoju frulu, miševi i pacovi napustili su kuće i smetilišta i počeli da ga slede, očarani njegovom muzikom, i sledili su ga čak i kada je ušao u reku Vezer, u kojoj su se udavili. No, kako mu građani Hamelna nisu dali dogovorenu sumu, posle nekog vremena on se vratio i počeo iznova da svira ulicama grada, ali ga ovoga puta nisu sledili miševi, već dečaci i devojčice – oko sto trideset, kaže bajka – koji su išli za njim, plešući uz zvuke njegove muzike, sve do velike planine u kojoj su zauvek nestali, možda u nekoj mračnoj i dubokoj pećini.
Mladih koji su nedavno nastradali u diskoteci u Korinaldu jeste šest, a ne sto trideset, ali se pridodaju dugom spisku sličnih tragedija. Nije prvi put da lokali i događaji tog tipa, mesta i prilike za zabavu, postanu pozornicom smrti, nesvesni gerilski rat protiv prenaseljenosti sveta.
Zanimljivo je da se, u mnogim takvim nesrećama, traganje za zadovoljstvom – što bi odlazak na žurke, ples, radosno zajedničko vreme, traženje društva trebalo da predstavlja – pokaže kao poriv za smrću. Čak i kada plesni podijum postane mašina za mlevenje mesa ili gasna komora, i dalje želimo da uđemo, zgnječeni poput grožđa pod stopalima u čabrima u vreme nekadašnjih berbi, nasuprot porivu očuvanja života i na zadovoljstvo turobnih moralista, radosnih što vide da je zadovoljstvo kažnjeno.
Svi smo u povorci koja sledi neznanog vođu, kao u bajci, svi smo miševi ili deca koja slede gomile svakojakih frulaša, ponavljamo iste reči i iste slogane, čitamo iste knjige, predstavljamo naše knjige jer svi predstavljaju svoje, svi smo gledaoci što u bioskopu ustaju zato što su i drugi u redovima ispred nas ustali, a svi možemo sedeći uživati u filmu.
Dovoljno bi bilo s vremena na vreme reći ne, napustiti povorku: u Božićnoj noći pastiri dolaze u miru u Vitlejem, slušaju pred kolibom anđeoske horove, ali u jednom trenutku verovatno mirno odlaze kući. No, teško je reći ne, ujedno i zato što je i onaj u povorci, hteo-ne hteo, i sam frulaš koji povlači ostale, a svi blaženi i zadovoljni sledimo glavnog frulaša, koračajući ili plešući kao deca za svojim, dok za nama koračaju i plešu i ostali, u radosti i neznanju.
Onome frulašu iz Hamelna, u bajci, izmiču samo dvojica dečaka. Jedan je slep i gubi put kojim povorka ide, a drugi je nem i ne uspeva da mu objasni kuda da krene, te dok se uzaludno muči da iznađe načina da mu kaže, i sam se gubi. Obojica se vraćaju kući, kao jedini preživeli.
Svakako, bilo bi bolje kada bismo, u sličnim prilikama, svi bili barem malo gluvi.
Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović
Autor je poznati italijanski pisac, redovni kolumnista lista Corriere della Sera, pisac slavnih romana Dunav i Obustavljen postupak koji su na srpskom jeziku objavljeni u izdanju Arhipelaga.
© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs
