Havijer Serkas – Proza

Kada krećemo?

Havijer Serkas

U novembru 2012. pozvao sam telefonom Davida Truebu.

Beograd, 14. januara 2021.

– Stvarno ćeš da pišeš još jedan roman o Građanskom ratu? Jesi li ti kreten ili u čemu je stvar?
U novembru 2012. pozvao sam telefonom Davida Truebu i zamolio ga da pođe sa mnom u Ibaernando da videokamerom snimi intervju koji želim da napravim s poslednjim svedokom detinjstva Manuela Mene (ili sa osobom za koju sam u to vreme mislio da je poslednji svedok), i još nisam stigao ni da mu do kraja objasnim ko je bio Manuel Mena kad me je prekinuo ovom bujicom teških reči koje sam upravo sažeto naveo.
Slagao bih kada bih rekao da me je iznenadio. Nekoliko godina ranije David je adaptirao za film moj roman koji je govorio o Građanskom ratu; potpuno neočekivano – jer je najnormalnije da u tom slučaju romanopisac i reditelj završe mrzeći se do kraja života – mi smo postali prijatelji. David je smatrao da se naše prijateljstvo zasniva na tome što smo veoma slični; istina je da se zasnivalo na tome što ni u čemu nismo bili slični. On je bio čudo od deteta pa je pisao filmske i televizijske scenarije u uzrastu kad sam se ja još igrao klikerima, tako da je, iako sam stariji od njega sedam godina, imao mnogo veće iskustvo od mene kad sam ga upoznao, mnogo više je proputovao od mene i poznavao mnogo više ljudi nego ja. Zapravo, na trenutke je delovalo da mi je otac.
Sad se prisećam jedne anegdote. Dogodila se po zavšetku TV prenosa svečane dodele nagrade „Goja“ za najbolji španski film koju Akademija za film dodeljuje svake godine. Davidov film zasnovan na mom romanu zgrnuo je osam nominacija, uključujući i one za najbolji film i najboljeg reditelja i, čim je objavljena ta vest, David me je zamolio da prisustvujem svečanoj ceremoniji dodele nagrada. Njegova molba me je začudila, ali sam prihvatio i sa ženom prisustvovao svečanosti. Bila je to katastrofa: od osam „Goja“ koliko je film očekivao, osvojio je samo jednog, kao utešnu nagradu, za najbolju fotografiju. Kada se ceremonija završila, Davidovo lice bilo je pesma; od trenutka kada je bilo jasno da će uslediti debakl, očajnički sam počeo da tražim neku utešnu rečenicu, ali na kraju je on bio taj koji je utešio moju ženu i mene. „Deco, ne znate koliko mi je žao što sam vas naterao da dođete“, rekao nam je čim su se upalila svetla u sali, zagrlivši nas. „Bio bih oduševljen da sam mogao da vam posvetim jednu nagradu. Eto zato ja uvek kažem: što se filma tiče, osim jebanja i love ne očekuj ništa više.“
David je voleo da se predstavlja kao komercijalni reditelj koji je spreman da proda dušu kome god treba samo da snimi blokbaster, ali istina je da nikada nije režirao po narudžbini, da su ga producenti smatrali za ultraintelektualnog reditelja i da su njegovi filmovi skoro uvek bili strogo antikomercijalni. Bio je Madriđanin i živeo je u Madridu i, iako sam ja živeo u Barseloni, čim se stišala buka oko filma, nastavili smo da se često viđamo.
I tako, pošto sam saznao zahvaljujući staroj školskoj fotografiji i komentaru mog rođaka Hosea Antonija Serkasa da je još živ jedan svedok detinjstva Manuela Mene, pozvao sam Davida telefonom i, pobedivši stid zbog kojeg nisam vodio prijatelje u Ibaernando, zamolio sam ga da pođe sa mnom u selo sa obrazloženjem da mi je potreban kako bi snimio moj razgovor s tom osobom; to je delimično bilo istina, ali samo delimično: jer istina je i to da nisam hteo sâm da razgovaram s njim. Davidova prva reakcija bila je predvidiva, ali nisam pokušavao da mu razvejem sumnje jer sam osećao da je previše teško da mu preko telefona objašnjavam zašto želim da idem u Ibaernando i da razgovaram s poslednjim svedokom detinjstva Manuela Mene (ili sa osobom za koju sam tada mislio da je poslednji svedok) iako neću pisati roman o Manuelu Meni. Njegova druga reakcija takođe je bila predvidiva.
– Kada krećemo? – pitao je.

Prevod sa španskog: Biljana Isailović 

Autor je jedan od najznačajnijih i najprevođenijih savremenih španskih romansijera i esejista čiji su romani Salaminski vojnici, Hohštapler i nedavno Kralj senki objavljeni na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs