Veselin Marković: U pandemijama i drugim krizama ne strada samo zdravlje već i tolerancija
Beograd, 7. maja 2020. – Iznenađen sam i prijatno i neprijatno. Iako živimo u veoma komplikovanim društvima, i u gusto naseljenim gradovima, većina ljudi je preko noći ušla u nova pravila ponašanja i prilagodila život nečemu što je do juče bilo nezamislivo. Pritom, najmanje su pogođeni oni koji su najbrže reagovali; recimo, Novi Zeland. S druge strane, ima i mučnih utisaka. Neki javno govore, bez ikakvog stida, kako je bolje da izvestan broj starih ljudi umre, nego da ekonomija trpi zbog karantina. To je povratak ružnog duha iz prošlosti, gerontocida – ubijanja starih ljudi kada postanu ekonomski teret. Кada je reč o koroni, to nije samo bezosećajno već je i glupo: virus ubija i mlade, zdrave ljude. Takođe, iako znam da su pandemije plodna podloga za razvijanje teorija zavera, ipak sam neprijatno iznenađen zbog mnogobrojnih somnambulnih tvrdnji – kaže romansijer, pripovedač i esejista Veselin Maeković u razgovoru za sajt RTS koji je s njim vodila književna kritičarka i urednica u Kulturnom programu RTS Marija Nenezić.
Govoreći o sposobnosti savremene civilizacije da razume Drugog, različitog ili na neki način ugorženog, Marković kaže:
– Ima užasnih primera, ali svet, prosečno gledano, ide prema većoj toleranciji. Tačnije, posrće, ali bar je smer dobar. Međutim, u pandemijama i drugim krizama ne strada samo zdravlje već i tolerancija. Кao što se mnogo puta u prošlosti događalo, kombinacija predrasuda, agresivnosti i panike pred nepoznatim pogađa one koji se razlikuju od većine, a vatru će potpiriti političari-demagozi, koji zbog ličnih interesa upiru prstom u tobožnjeg krivca.
Marković je u intervjuu govorio i o svojoj knjizi priča Prošlost nikad ne prođe koja je objavljena u izdanju Arhipelaga.
– Svim likovima iz moje zbirke prošlost je odredila sadašnjost, ali nisu svi isto reagovali. Neki su zarobljeni u njoj, osuđeni na večno vraćanje istog, bilo zato što su takve ličnosti, bilo zato što su posledice nepopravljive. Oni srećniji pokušavaju da spoznaju svoju prošlost kako bi mogli da oblikuju budućnost. Ako pojedinci, a i društva, dozvole da budu zarobljenici prošlosti, onda ne treba da mnogo očekuju od sadašnjosti i budućnosti.
