Veselin Marković – Esej

Da li književnost menja svet?

Veselin Marković

Književnost nagoni čitaoce da svet vide iz tuđe perspektive, propušten kroz prizmu drugačije svesti, pa ih upućuje – bar se nadam – prema empatiji i toleranciji.

Beograd, 7. novembra 2022.

„Poezija će promeniti svet.“ „Književnost će svet učiniti boljim.“ Nekoliko puta sam čuo ovakve misli i uvek sam se dvoumio šta da osećam: nevericu nad naivnošću ili divljenje zbog vere u moć umetnosti.
Ma koliko voleo književnost, ja nikada nisam imao tu veru. Mislim da sam na društvo više uticao time što sam tokom devedesetih pisao novinske tekstove i učestvovao u šetnjama i demonstracijama nego bilo kojom knjigom.
Istina, knjige ponekad jesu menjale svet, i to veoma. Recimo, Biblija, Komunistički manifest, Kuran ili tobožnji Protokoli sionskih mudraca, ali mene ovde zanima umetnička književnost. Da li su romani, pripovetke, poezija ili drame ikada uputili istoriju nekim rukavcem? Svi znamo za imena Hamlet, Don Kihot i Raskoljnikov, ali da li bi svet bio drugačiji, makar malo, da Šekspir, Servantes i Dostojevski nisu bili rođeni? Da li je Dikens zaslužan za popravljanje uslova u sirotištima i zatvorima za dužnike, ili bi do reformi došlo i bez njegovih romana? Disidentski pisci su rizikovali život da bi opisali represivni sovjetski sistem, ali da li je taj opis išta promenio? Bojim se da nije.
U istoriji književnosti nećemo naći mnogo knjiga za koje s pouzdanjem možemo reći da su menjale društvo. Na primer, romani Voltera Skota i Henrika Sjenkjeviča su osnažili nacionalnu svest kod Škota i Poljaka, dok je roman Čiča Tomina koliba, autorke Harijet Bičer Stouv, podstaknuo borbu protiv robovlasništva u SAD; međutim, niko ne može da izmeri koliki je tačno bio upliv ovih knjiga. Isto se može reći za neke knjige napisane u vreme prosvetiteljstva: uticale jesu, ali koliko? Veći je broj primera da su pisci menjali društvo javnim, a ne književnim radom: Džonatan Svift jeste uticao na zakonodavstvo u Velikoj Britaniji, ali učinio je to pamfletima, a ne Guliverovim putovanjem.
Možda nisam u pravu. Možda književna dela – recimo, satire – stvaraju podvodne i neuhvatljive subverzivne struje, koje diskretno i zaobilazno natapaju društvo i otiskuju ga u određenom smeru, ali nemam osnova da poverujem u ovakvu fabulu.
Ako književnost ne menja društvo, u kakvom su onda međudejstvu? Recimo, ona može lako da nam pokaže koliko se svet promenio. Današnji čitalac će s pravom biti zapanjen. „Zbog čega je bila zabranjena Gospođa Bovari? Šta je tu skandalozno? Ili Cveće zla? Ili Ljubavnik ledi Četerli? Vođeni su čak sudski procesi?“ Nije prošlo ni sto godina otkako je sudija Džon M. Vulzi presudio da Uliks nije opscena knjiga, te dozvolio njegovu distribuciju u SAD jedanaest godina nakon što je roman objavljen. Zar je to bilo pitanje za sud?
Umetnička književnost odoleva istoriji. Nije to mali poduhvat kad pomislimo koliko je bilo apsolutista, fanatika i lomača. Ako izuzmemo tragičnu sudbinu mnogih antičkih rukopisa – koji nisu preživeli ratove, entropiju, hrišćane i druge nepogode – književnost je veoma žilava i potvrđuje misao: „Rukopisi ne gore“. Nacisti jesu palili „dekadentne“ knjige, ali Kafkina, Manova i Nabokovljeva dela su nadživela Rajh. Index librorum prohibutorum više ne postoji, srećom, a i dalje čitamo knjige koje su bile u njemu. Mnogi uskogrudi režimi zabranjuju knjige i dan-danas, ali tako ih samo nenamerno reklamiraju.
Da li književnost, ipak, nešto menja na svetu? Da, menja nas koji pišemo. Naravno, ne mogu da uporedim današnjeg Veselina sa alternativnim Veselinom koji nikada nije pisao, pa da izvučem zaključke, ali ubeđen sam da je pisanje uticalo na mene, da nisam samo izražavao svoj doživljaj sveta već da sam ga istovremeno obogatio i produbio. Mnogi pisci su istakli da bi sigurno postali drugačije ličnosti da su se bavili nečim drugim.
A kada je reč o pojedincima? Da li umetnička književnost trajno menja čitaoce? Na ovo pitanje je još teže odgovoriti. Ako je odgovor potvrdan, mislim da bi empatija bila prvi kandidat. Književnost nagoni čitaoce da svet vide iz tuđe perspektive, propušten kroz prizmu drugačije svesti, pa ih upućuje – bar se nadam – prema empatiji i toleranciji.

Autor je romansijer, pripovedač i esejista, čija je knjiga eseja o filmovima i književnosti Šarlotino dvorište nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.