Srđan V. Tešin

Kako čuti glas pisca

Književnost je zasnovana na laži, ali sama ne trpi laž, lažne pisce i lažne čitaoce.

Beograd, 15. jula 2019.

Kako vreme prolazi, sve češće čitam knjige pisaca koje i lično poznajem. Nema sumnje, ima u tome mnogo draži i ekskluziviteta. Ipak, ponekad mi zasmeta glas pisca. Budući da znam tačno kako izgovara neke reči, dok pokušavam da se prepustim čitanju u osami, imam utisak da se gura da legne pored mene u krevet ili da sedne nepozvan za moj sto. Ima jedan, kad ga čitam, lepo ga čujem kako na mene sikće kroza zube. Pošto ne mogu da ga ućutkam, to ume da bude naporno. Pisaću o onome o čemu bi svaki pisac trebalo da ćuti; pisaću, dakle, o čitanju koje priziva pisanje, o putevima koji su vodili ka stvaranju dela, ne obazirući se na paradoksalni stav – o kom je svojevremeno tačno govorio D. A., od koga sam se učio čitanju i pisanju kratkih priča – da „pisac može da piše o svemu i svačemu, o bilo kakvom poslu ili zanatu, osim o svom spisateljskom iskustvu“.
Kao mlad pisac, zaljubljen do ušiju u svoj pesnički glas, čitao sam mahom klasike, verujući – pogrešno, naravno – da se književna veština stiče isključivo slepim sledbeništvom. Knjige su za mene bile poput Pravila službe oružanih snaga, a ono u njima napisano moralo se braniti i čuvati po svaku cenu. Koliko puta sam samo u roditeljskoj kući u Mokrinu obrisao prašinu s Ode grčkoj urni i laštio sablju Junaku našeg doba! Onda, kako to već biva, tragedija koja je zadesila moju porodicu podstakla me je na to da reči onog velikog ruskog pisca shvatim doslovno: pisaću samo tako kao da mi od toga zavisi život i samo ono što bih dozvolio da mi tupim nožem urežu u kožu.
Prvi deo mog književnog creda govori o tome da, kao i u životu, u pisanju postoje periodi rađanja, života i smrti i da kroz sve te mene treba proći, a opet preživeti, beskompromisno odoleti kukavičluku i busanju u grudi, glupavom samoljublju i ignoranciji bližnjih. Onaj drugi deo mog književnog zaveta jasan je sam po sebi: književnost je zasnovana na laži, ali sama ne trpi laž, lažne pisce i lažne čitaoce. Kao čitaocima potrebno nam je da verujemo u napisano, kao što nam je potrebno da znamo razliku između onoga što se istinski dogodilo i onoga što se moglo dogoditi. Ako pisac pred sobom jasno vidi događaje, baš kao da im je prisustvovao, može biti siguran u to da će ih tako videti i čitaoci.
U Beograd sam došao nakon odsluženog vojnog roka u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, koji je klasi vojnika kojoj sam pripadao bio produžen za mesec dana zbog početka krvavog građanskog rata. To kako smo branili otadžbinu kojoj smo položili zakletvu ušlo je u udžbenike istorije. Napokon, život u prestonici, u Srdjan V. Tesin Moje svakovrsnom beznađu, bedi i nemaštini, bio je za nijansu lakši nego spavanje pod punom ratnom opremom na podu kamiona, ispod cirade izbušene mecima i uz potmulu grmljavinu haubica i mitraljeza. Nisam bio spreman – pitam se ko jeste – ni za jedno ni za drugo ludilo.
I tako, živeći u Karađorđevoj, preko puta izbegličkog hotela Bristol, nadomak Železničke i Autobuske stanice, odmah iza Picinog parka kod Ekonomskog fakulteta, uz jezive prizore sunovrata gradskog života, dok sam čitao Mansardu čuh glas Danila Kiša. Govorio mi je kako je, dok je pisao svoju satiričnu poemu, mislio baš na moju studentsku sobu, moju Mansardu.