Srđan V. Tešin: Jedna poštena zaraza čitanjem bila bi lekovita
Kikinda, 13. aprila 2020. – Književnost, nažalost, nije ni blizu toliko zarazna koliko bi morala biti. S tim što se zaraza književnošću najpre tiče čitaoca. Iako je naše digitalno doba zapravo doba čitanja i pisanja instant poruka na društvenim mrežama, savremena književnost trpi negativne posledice banalizacije i tabloidizacije. Jedna poštena zaraza čitanjem bi u pravom smislu reči bila lekovita – rekao je pisac Srđan V. Tešin u razgovoru sa Aleksandrom Ćukovićem za dnevni list Dan iz Podgorice.
Opisujući svoju svakodnevicu u vreme pandemije, Tešin je rekao:
– Otkako sam, po drugi put, ostao bez posla, živim u samoizgnanstvu u dvoiposobnom stanu. Ni ranije nisam učestvovao u javnom, kulturnom ili društvenom, životu svog grada. Moja četvoročlana porodica se strogo pridržava svih preporučenih mera zaštite od zaraze. Osim mene koji povremeno odem u nabavku, ostatak porodice ne izlazi iz stana. Supruga, koja je prosvetni radnik, kao i deca, imaju svakodnevne školske obaveze. A ja sam u nekoj vrsti metaizolacije, jer se najčešće nalazim sam, u kuhinji, odvojen od ostatka porodice. Trudimo se da isplaniramo dan i da zadržimo zdrav razum i duh. Nisam dovoljno koncentrisan da bih pisao, a moji urednički poslovi su odloženi za neka bolja vremena.
Tešin je govorio i o svom novom romanu Moje koji je pr nekoliko meseci objavljen u izdanju Arhipelaga:
– Pre svega, ne određujem se po pitanju žanra, naprotiv, Moje nazivam eklektičnim tekstom, nastalim u pograničnim zonama stvarnosti i prozne fikcije. Moje je duboko intiman književni tekst, koji je, kao kakav magnet, k sebi privukao priče, eseje, poeziju, citate, dokumenta, faktografske beleške, korespondenciju i fikcionalizovane biografije. Moje je, kišovskom terminologijom rečeno: hibrid polupriča-poluesej. Zbog toga je Кiš i utkan u Moje, jer je njegovo delo temelj razumevanja moje poetike. Od njega sam se učio šta znači premeštati iz neliterarne ili paraliterarne sredine u srce literature prerađene i dekomponovane 
dokumentarne izvore, šta znači dodavanje dokumetarne forme formama čiste imaginacije i šta znači kada se svaka proizvoljnost i fantazija opravdavaju istinitošću dokumentarnih detalja. Najzahtevnije mi je bilo da sistematizujem i objasnim poeziju moje majke. Nisam smeo o svojoj majci da pišem pretenciozno, naročito ne o njenoj poeziji, uz to, morao sam dobro da pazim da zadržim koherentan narativni tok i da sve hipoteze učinim verodostojnim. Najveći problem pred kojim sam se našao jeste otkriće da se lik majke ne može fikcionalizovati. Zauvek će mi ostati nedostižno ono u šta je verovala moja majka pesnikinja, pa će jedno pitanje zauvek biti bez odgovora: da li ičega od onoga što sam čitao i tumačio u Moje zaista ima u njenoj lirici, ili je sve plod mojih mistifikacija i zabluda?
