Snežana Milinković – Esej

Roman na italijanski način

Snežana Milinković

U traganju za lepotom izraza, za samom idejom lepog ovaploćenom u rečima i njihovoj najuzvišenijoj formi – poeziji, leži i najviše etičko načelo koje se ogleda u dostojanstvenom priznavanju poraza i jednako dostojanstvenom istrajavanju u traganju za istom tom lepotom i, ujedno, istinitošću jezika i poezije.

Beograd, 3. oktobra 2023.

Mateo Marija Bojardo i Zaljubljivanje Orlanda, Luiđi Pulči i njegov Morgante, kao i najglasovitiji Ludoviko Ariosto s Mahnitim Orlandom danas su mahom predmetom bavljenja zaljubljenika u istoriju italijanske književnosti i kulture, što u okvirima akademije, što izvan nje.
Ipak, ne tako davno, kada su mislioci, koji su odredili i naše današnje poimanje književnosti i kulture, postavljali temelje modernosti, ovi su autori, na prvom mestu najveći među njima, L. Ariosto, poslužili i kao povod i kao način da se ta modernost, ujedno i pogled na istoriju, te i čoveka uopšte, pojme i odrede. Tako F. Šlegel, u pokušaju da romantičarsku ironiju uzdigne na nivo filozofskog metoda posredstvom kojeg subjekt može da prevaziđe ontološki skepticizam, u L. Ariostu i njegovom „umetnički uređenom haosu“ vidi prethodnika Svifta, Sterna i Didroa i njihove ironične spoznaje svesne vlastitog poraza. Taj i takav „moderni“ Ariosto poslužiće, potom, Fridrihu Hegelu da u berlinskim predavanjima o estetici definiše ospoljavanje ideje i postaće tumač „rastakanja viteškog sveta“, poništavanja onoga što je po sebi istinito i vredno smehom i komičnim, te bez kompleksnosti i mobilnosti, drugim rečima, bez dijalektike.
L. Ariosto zarobljen između modernog i starog, ironije i komičnog, u čuvenom eseju Benedeta Kročea iz 1917, naposletku, napušta dihotomiju subjekta i objekta i suprotstavljenost ironije i komičnog, i dobija metafizičko značenje jer je autorov ironični pogled određen kao sveobuhvatan i izjednačava se s harmonijom, samim načelom stvaranja, stvaranja uopšte. I dvadesetovekovna raspolućenost između univerzalnosti i autonimije stvaranja, između gramatike i semantike dela, a i metafizike i „fizike“, tražiće vlastite argumente u delima ovih autora, ponajviše u L. Ariosta: Semjuel Beket će, na primer, upravo Ariosta označiti kao prethodnika poetike „mobilnosti i autonimije onoga što je plod imaginacije“ i „diskontinuiteta“, dok će Italo Kalvino u Ariostovoj verziji viteške „potrage“ tražiti i strukturno načelo dela po sebi, romana na prvom mestu, ali i načelo egzistencije.
I u ovo naše doba, u raskoraku između žala za sveobuhvatnim pogledima na svet, čoveka i stvaranje, i straha od onoga što oni nose sobom, u sveopštoj „mobilnosti“ koja vapi za uporišnom tačkom, premda u nju ne veruje, Pulči, Bojardo, i nadasve Ariosto mogu biti jednako izazovni da kroz neminovno drugog (i drugačijeg) određenog dobom između druge polovine XV i prve polovine XVI veka, sagledamo sami sebe, smisao i besmisao naših savremenih „potraga“. A jednako, rekla bih, i primer koji nam ukazuje da u traganju za lepotom izraza, za samom idejom lepog ovaploćenom u rečima i njihovoj najuzvišenijoj formi – poeziji, leži i najviše etičko načelo koje se ogleda u dostojanstvenom priznavanju poraza i jednako dostojanstvenom istrajavanju u traganju za istom tom lepotom i, ujedno, istinitošću jezika i poezije.
Možda baš u toj suštinskoj jezičko-stilskoj i poetskoj dimenziji ovih dela i njenoj neprevodivosti i leži razlog što ona na ovim prostorima nisu dovoljno, gotovo uopšte poznata, premda su se na drugačiji način ugradila u književnu svest i poetiku nekih od ovdašnjih velikih pisaca (setimo se samo Sime Matavulja i njegove tvrdnje da je Ariosta znao „naizust“). Prevesti delo koje značenje iznalazi u zvučanju i čija forma jeste sadržaj, nemoguć je, premda nužan poduhvat. Dok čekamo da se neko odvažan pojavi, možda nije zgoreg uključiti se, posredno i bez velikih pretenzija, u dijalog čitalaca Pulčija, Bojarda i, najpre, Ariosta jer i taj dijalog, čini se, potvrđuje prepoznavanje u dostojanstvu poraza i dostojanstvu istrajavanja. U ironičnom otklonu možda unapred poraženog, ali nadasve Čoveka.

Autorka je književna istoričarka i prevoditeljska sa italijanskog jezika čija je knjiga Roman na italijanski način objavljena nedavno u izdanju Arhipelaga u ediciji Italiana.