Razgovor Danilo Kiš ili Bašta, pepeo u NBS

Beograd, 19. februara 2020. – Arhipelag i Narodna biblioteka Srbije organizuju razgovor Danilo Kiš ili Bašta, pepeo u petak 21. februara, u susret danu piščevog rođenja, u Atrijumu Narodne biblioteke Srbije s početkom u 19 časova.
U razgovoru učestvuju Tamara Krstić, Irena Javorski, Aleksandar Mandić i Gojko Božović.
Među mnogim povodima za razgovor o Danilu Kišu u ovoj prilici nameću se dve godišnjice iz piščevog života i literature. U ovoj godini navršava se osamdeset pet godina od rođenja Danila Kiša i pedeset pet godina od prvog objavljivanja romana Bašta, pepeo.
Bašta, pepeo kao središnji deo Kišovog „porodičnog cirkusa“ oličava veliko delo o detinjstvu i odrastanju. Poznat kao jedna od najčitanijih Kišovih knjiga, roman Bašta, pepeo je uzbudljiva slika jednog sveta data u moćnoj lirskoj svetlosti i u suočenju s najvećim izazovima jedne osetljive egzistencije.
„U romanu Bašta, pepeo radi se o metafori, o strahopoštovanju deteta prema ocu. Otac je uvek veličina. To je skoro frojdovski problem: tokom izvesnog perioda, otac predstavlja kralja u odnosu na dete, on je omnipotentan. U romanu Bašta, pepeo hteo sam da razvijem tu metaforu sa idejom da jednog dana još nešto napišem o ocu“, rekao je Danilo Kiš u jednom intervjuu povodom romana Bašta, pepeo koji je preveden na skoro sve evropske jezike.
Knjiga Bašta, pepeo objavljena je kao četvrta knjiga u okviru Dela Danila Kiša u 10 knjiga koja je objavio Arhipelag, kao ekskluzivni izdavač dela Danila Kiša za Srbiju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu.
Književnost Danila Kiša je „delo čuda i delo truda“, ali je i delo velike sinteze. Pisci najčešće oblikuju opus tako što ovladaju jednim brojem postupaka i tako što ovladaju jednom temom pripovedajući neko dominatno iskustvo, traumu ili vedrinu vlastitog veka i sveta. Kiš je u svom jezgrovitom opusu, svedenom na prozne knjige koje je morao napisati i na esejističke spise koji su velika odbrana moderne literature i jednog duboko individualizovanog pogleda na svet, opisao gotovo sve ključne traume i izazove svog veka. Živeći u svom vremenu i s njegovim malim i velikim zlodusima, Kiš je postao njegov nepotkupljivi svedok. Retko je koji pisac tako potanko i tako proživljeno opisao svoj vek.
U toj tački sreću se etika i estetika, veliki razlozi zbog kojih se piše i sudbinski izazovi stvarnog sveta, dok književnost baš zahvaljujući tome, kako je govorio Kiš, postaje „poslednje pribežište zdravog razuma“.