Mladen Vuruna – Intervju

Odrastanje između dve velike istorije

Mladen Vuruna

Mislim da je o osamdesetim malo rečeno, da je naša književnost isuviše zasenjena potonjim događajima i kojekakvim tajnim istorijama. Hteo sam da napišem nešto o svemu tome, ali tako što bih važna obeležja tog doba smestio u jednostavne životne epizode i rituale.

Beograd, 7. februara 2015.

Razgovarala: Tamara Lakić

Dvadeset godina posle knjige priča Ogledala Mladen Vuruna je nedavno u izdanju Arhipelaga objavio roman Kutija sa fotografijama u kome na intrigantan način govori o odrastanju u Beogradu osamdesetih, pokazujući šta je bilo i pre i posle ovog vremena novog talasa, mladalačke ekspanzije i velikih očekivanja.

Osamdesete su dosta drugačije od decenija koju su potom došle. Da li je to bio prvi pokretač u pisanju Vašeg romana Kutija sa fotografijama?
Čini mi se da je to bilo vreme kada su se ljudi više i iskrenije brinuli o sebi i drugima. Pamtimo ga kao doba u kojem su očekivanja neprestano rasla, ideologija slabila, a raznovrsne društvene orijentacije se umnožavale. Bilo je uzbudljivo stasavati u tom vremenu, ljudi nisu bili opterećeni društvenim i političkim funkcijama, ali su itekako negovali porodične i društvene uloge. Mislim da je o osamdesetim malo rečeno, da je naša književnost isuviše zasenjena potonjim događajima i kojekakvim tajnim istorijama. Hteo sam da napišem nešto o svemu tome, ali tako što bih važna obeležja tog doba smestio u jednostavne životne epizode i rituale. Verujem da još nisu dovoljno ispričane sve poznate priče, kako o osamdesetim tako i o godinama koje su im prethodile. Bar ne prema onom poetičkom zahtevu navedenom u prologu Servantesovog čuvenog romana.

Junaci Vašeg romana odrastaju u vreme novog talasa i sa fascinacijama svoje svakodnevice. Istorija im deluje daleko, od ideologije su potpuno distancirani.
– Istorija i ideologija su neprekidno tu, vrebaju iz potaje da ih dohvate kada se najmanje nadaju. Nisam siguran da u tom pogledu između osamdesetih i bilo kog drugog vremena ima razlike. Ali razlike se mogu uočiti kada se zapitamo kako i koliko upotrebljavamo istoriju da bi maskirali javne i lične zablude. I to može da bude deo neke ideologije. Vrlo je teško umaći sveprisutnom pritisku istorije i ideologije, ali moramo bar biti svesni koliko im u sopstvenim životima ostavljamo prostora. Nije lako naći tu meru, a to je često bila cena spasa. Nedavno sam pročitao zanimljivu misao da naše postupke ne oblikuje toliko minula stvarnost, koliko buduće nestvarno. Moji junaci to nekako osećaju, ali ne znaju ono što mi znamo: da će njihovo odrastanje biti uokvireno dvema velikim istorijama.

U Kutiji sa fotografijama postoji čitav niz izrazito filmskih scena: Titova sahrana, žurka na Tašmajdanu, svadba, odlazak na stadion JNA, odlazak u Bosnu…
– Nama se prošlost uglavnom objavljuje u slikama, manje ili više usklađenim. Ispočetka ih ima mnogo, žive su i nestalne, kasnije im se smanjuje broj i više liče na fotografije, a manje na film. Naposletku ostaje ono što nam niko ne može oduzeti i čega se teško možemo odreći. Ali to je manje važno. Daleko je važnije šta slike prošlosti, izvan pûke predstave, u sebi sadrže. A to su osećanja i iskustvo, neraskidivo povezani, koji nas, zapravo, čine subjektom. Naravno, nije bez značaja i kako čuvamo prošlost. Ja ću uvek dati glas za meku kutiju oblepljenu razglednicama gde prebiva sećanje, a ne za nekakvu plastičnu traku na kojoj su pohranjene fotografije. Ili, ne daj bože, za kakav elektromagnetni zapis naših uspomena…

Da li bismo raspon Vašeg romana mogli da opišemo kao put od decenije samozaborava do objave istorije?
– U romanu tri mlade osobe ispituju mogućnosti i ponude, pomalo se poigravajući sa autoritetima i obrascima ponašanja sazrelim u ličnom i kolektivnom iskustvu. Tačno je da im se na kraju puta objavljuje istorija. Svaki put odrastanja se, valjda, tako završava. Ali nećemo pogrešiti i ako kažemo da se roman može predstaviti i nekim drugim merama. Na primer, od tišine do buke, od života punim plućima do potrage za izgubljenim moralom. Od moći oca do nemoći sina. A možda i obrnuto…