Mihajlo Pantić – Kolumna
O vinu
Mihajlo Pantić
Pio sam vina u mnogim krajevima.
Beograd, 25. maja 2020.
Postoji legenda, znaš je, da je Biserno ostrvo nastalo na Atilinom grobu. Mogila je u pregrađenom, suvom koritu reke bila toliko visoka da je, kada je vodotok iznova pušten, Tisa na nju počela da nanosi pesak i mulj…
Nego, hoću ovo:
U kraju moje žene ljudi su odvajkada trampili rakiju za vino. O crvenim slovima gorštaci su silazili prema moru, u toplije podneblje, i od tamošnjih težaka kupovali vino ili, češće, jer je tu i tada još vladao princip proste robne razmene, za litar šljivovice dobijali dva ili dva i po litra vina, u zavisnosti od kvaliteta razmenjivanih proizvoda, ali i od rodnosti godine. Postojala je samo jedna vrsta rakije i dve vrste vina, „žutina” i „plavina”. „Plavina” je imala veću cenu, kultura pijenja belog vina u planinskim krajevima dugo nije uzimala maha, vino je vino kad je „crno”; što tamnije, to bolje, i gotova priča. Na nekom putu, davno „pre rata”, svratili smo u bezimenu krčmu na lokalnoj cesti, nudili su pečenu jagnjetinu, krompir ispod sača, mladi luk, tvrdi sir i „plavinu” i „žutinu”. Naručio sam mali bokal „žutine”, hladne, usute iz bačve na moje oči. Tih nekoliko gutljaja bili su čista ekstaza. Vino je, nema spora, bilo divlje, nastalo odokativnom mešavinom nekoliko različitih sorti, ali je viši sticaj okolnosti učinio da bude tačno kako treba; kiseline su bile jake ali podnošljive, i alkohola je bilo više nego što pravila nalažu (tako se bez veštačkih dodataka vino najbolje čuva od kvarenja), ali je ukus bio jedinstven i neponovljiv. Siguran sam da više nikada u datoj srazmeri, na tom mestu, nisu napravili ništa približno toj divljoj, slučajnoj mešavini u koju je svevišnji umešao prste, a i ja sam se, samo tada, i nikada potom, opet igrom slučaja, zatekao na datom mestu.
Posle toga nastavio sam da pijem „žutinu”. Nekad je dobra, nekad prijatna, nekada jedva podnošljiva, nekada ne valja. Čovek koji je pravi čini to za sebe, i kako nije odškolovan vinar, osim na iskustvo i procenu od oka oslanja se na tu nepredvidljivu slučajnost. Ali, svejedno, uvek sa posebnim ponosom, dok mi predaje demižanu od pet litara, sa posebnim ponosom kaže: „moje vino”.
Pio sam vina u mnogim krajevima. Svakako najneobičnije mesto na kojem sam probao domaće vino bilo je u Britanskoj Kolumbiji, u Kanadi. Prilikom jednog putovanja prema Stenovitim planinama sa prijateljima sam dva dana boravio u bivaku kraj termalnih izvora. Bilo je žarko leto, ali je na visini ujutru i preko noći bilo hladno, što je i razumljivo, taj 
severozapadni deo Kanade i po nadmorskoj visini i po klimi dobrim delom podseća na Alpe. Tako je maltene svuda, izuzev uskog dela vrlo dugog priobalja na kojem se pod uticajem toplih struja Tihog okeana čovek oseća kao da je negde na Mediteranu. Za večeru smo jeli ljutu piletinu na indijanski način; predusretljivi domaćin nam je ponudio da umesto uobičajenog piva od ledničke vode pijemo vino.
– Novi Zeland? Australija? Kalifornija? – pitao sam, vinski znatiželjan.
Odmahnuo je glavom:
– Ne…
– Pa odakle?
– Naše vino, lepa Britanska Kolumbija. Probaj…
Probao sam. Suvo, sa dobro odnegovanim kiselinama, imalo je zelenkasto-žutu boju. Zaboravio sam mu ime. Ali nisam zaboravio da mi je prijalo na vazduhu te sveže avgustovske večeri, daleko od zamravinjanog sveta.
Tempi passati…
Autor je pripovedač, kritičar i esejista čija je knjiga kritičke proze Solvitur scribendo pre nekoliko meseci objavljena u izdanju Arhipelaga.
© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs
