Ljudmila Ulicka – kolumna
Životna pravila Ljudmile Ulicke
Ljudmila Ulicka
Treba za sebe rešiti pitanja: Ko sam ja? Šta hoću? Da li mi je neophodna sloboda? Jesam li spreman na odgovornost?
Beograd, 2. decembra 2020.
Kada čistiš pisaći sto od gomile ispisane hartije, u knjizi počinje tvoj vlastiti život. Pre svega nekoliko nedelja rastala sam se od novog romana, i zanimljivo mi je do smrti šta će biti dalje.
Kada sam počela da izdajem knjigu za knjigom, osećala sam strah samozvanca. Ko je mene odredio da budem pisac? Stidela sam se same reči „pisac“. Ali s godinama sam se navikla. Da, pisac sam.
Može se razgovarati sa svakakvim ljudima, i sa onima koji nisu čitali knjige.
Postoji jedan kvalitet u vremenu: ono se ubrzava s godinama. U detinjstvu se svaka godina vuče beskonačno, beskrajno ti dugo traje šesta godina i nikako da dođe sedma, kad će nastati drugi život, škola… A što bliže starosti, brže otpadaju listići kalendara. Dok si trepnuo – ponedeljak, još jednom trepneš – opet decembar…
Ja sam biolog. Pojava krvi dovodi do šoka, kad ne znaš šta s time da radiš. A kada shvatiš da treba da staviš gumenu vrpcu za zaustavljanje krvarenja, šok prolazi. Radiš ono što treba.
Prljavštine se ne plašim, nisam gadljiva, ako treba, mogu oprati toalet. To je blagorodan posao – od prljavog stvarati čisto.
Videla sam toliko divnih smrti, kad su ljudi odlazili blagorodno, lepo, „bezbolno, dostojanstveno, mirno“, s godinama se mnogo više bojim svog rđavog ponašanja nego smrti. To sigurno i jeste gordost.
Treba za sebe rešiti pitanja: Ko sam ja? Šta hoću? Da li mi je neophodna sloboda? Jesam li spreman na odgovornost? Mogu li da osetim saosećanje? Postoji mnogo ljudi koji su potpuno sazreli da postave sebi takva pitanja, ali niko im nije rekao da je potrebno postavljati takva pitanja, a oni sami se nisu setili.
Oni što se još nisu „ispileli“ bivaju neobično privlačni. Sećate se Peće Rostova uoči njegove smrti? Jedite, jedite suvo grožđe, imam ga još mnogo… Izvinite za netačnost citata. Peća nije uspeo da odraste.
Čovekova larva poseduje sva prava kao i odrastao čovek. Samo nema nikakve obaveze.
Bilo je vreme kada sam volela Moskvu. Ali odavno je više ne volim. Navikla sam se, delimično smirila. Postoji ne malo mesta u kojima mi se više sviđa da živim nego u Moskvi. Dopada mi se Njujork i selo Ejn Karem u Izraelu, dobro mi je u Berlinu i u italijanskom selu Beuka ispod Đenove. Ali još ne uspevam da se odvojim od Moskve.
Komunistička ideologija je u našoj 
zemlji doživela propast. Graditi loš državni kapitalizam posle svih poraza zapadnog – slabo je privlačan zadatak. Nema nikakvih novih ideja.
Iskreno, ne čini mi se da je Strašni sud najuspelija hrišćanska ideja. Više mi liči da su ga izmislili iz pedagoških razloga crkveni oci razočarani u čoveka.
Sa tako velikog rastojanja, kao što je od Boga do čoveka, razlika između grešnika i pravednika i nije tako velika. Ako je meni, običnoj starijoj ženi, toliko žao ljudi, viša sila, pretpostavljam, treba da ima još više saosećanja. Mi smo vrlo nesrećna bića – zli, jadni, glupi. Kako nas ne žaliti? Pogledajte koliko su bolje životinje!
Prevod s ruskog: Neda Nikolić Bobić
Autorka je jedan od najznačajnijih savremenih ruskih i svetskih pisaca. Objavljujemo uvodni deo iz njene nove knjige autobiografskih priča i eseja Sveto smeće koja je upravo objavljena u izdanju Arhipelaga.
© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs
