Ljudmila Ulicka – kolumna

Dva trenutka u istoriji

Ljudmila Ulicka

Šta se dogodilo sa svetom ako on ponovo razmišlja o proročanstvima starim čitavo jedno stoleće? Isti uspon nacionalizma u raznim zemljama, eksploatacija pojma „patriotizma“, podsticanje osećanja nacionalne isključivosti i superiornosti…

Beograd, 7. septembra 2016.

Salcburg je čudesna kutija, idealni turistički grad u kome vreme kao da se zaustavilo – mašta doteruje sliku minulog, nestalog i nostalgijom ulepšanog života. Reka Salcah, obeležena zelenilom, tvrđava na vrhu, nekoliko manastira, nekoliko katedrala, univerzitet – sve je isto kao u prošlosti.
Grad-mit, grad-fantom, grad-priča. Meštani nose uniforme – recepcioneri, konobari, sobarice, iza njihovih leđa povremeno se ukazuju kape kuvara. Povremeno se ukazuje i nekoliko zabavljača koji prose uz Mocartvou muziku, s veštačkim perikama i malim violinama, kao i nekoliko prosjaka koji nisu zabavljači: ovdašnji Romi, izbeglice iz Istočne Evrope… Jedino oni i podsećaju da je reč o ovom vremenu.
Od aerodroma do hotela dovezao me je šofer s tako uglađenom spoljašnošću i s takvim engleskim da se nisam usudila da mu dam napojnicu. Smestili su me u hotelu „Zaher“, starom i raskošnom, od one vrste koje se stidi moja duša plebejca-intelektualca – ovde je mirisalo na „stari novac“, na staromodni raskoš, austro-ugarsku imperiju, tajni i preživeli roman aristokratije i buržoazije. Prepoznavanje stare imperije počelo je od samog praga, a završilo se na premijeri Mocartove opere „Don Žuan“. Ali između ta dva događaja, u jutro tog istog dana, dogodilo se otvaranje festivala.
Njegova tema je stoleće od Prvog svetskog rata, njegove nenaučene lekcije. I o tome želim, pre svega, da govorim. Kada smo se sakupili na tom svečanom događaju, pitala sam moje stare nemačke prijateljice i koleginice – prevodilicu Ganu-Mariju Braungart i urednicu Kristinu Links – da li su ponele knjigu za čitanje kako ne bi umrle od dosade. One i te kako dobro znaju da ja od zvaničnih govora odmah dobijam migrenu, alergiju i depresiju istovremeno. Ali knjigu nisam ponela – iz pristojnosti. Ovaj događaj je počeo intonacijom austrijske himne. Ja sam, kao i ostali gledaoci, ustala. I pomislila – bravo, Austrijanci, muzika vaše himne je mocartovska, a reči himne napisao je 1847. godine ugledni čovek, Petar fon Preradović.
I tu sam osetila laku zavist: naše himne, ruske, mi se odavno stidimo. Prvu njenu verziju, na muziku kompozitora Aleksandrova, napisao je Sergej Mihalkov, pesnik-dvoranin, 1944. godine. Reči su bile moćne: „Odgajio nas je Staljin – na vernost narodu, na rad i na podvige nadahnuo nas!“ Kada su Staljina diskreditovali, isti taj Mihalkov je promenio tekst – umesto Staljina, stavio je „partiju“, možete pogoditi koju… Od 1955. do 1970. godine pevali smo za partiju… Od 1971. do 1991. godine himna je intonirana bez reči, gola i bodra muzika Aleksandrova budila je s radija čitavu zemlju u šest časova svakog jutra. Onda se promenio vek, i od 2000. godine ozakonili su još jednu prepravku teksta: isti onaj Mihalkov, profesionalni profesionalac, pokrenuo je svoju okretnu olovku, pa je zamenio nekoliko reči drugim rečima, umesto reči „partija“ stavio je reč „Bog“ s velikim slovom, kako je sada kod nas, u sveže pravoslavnoj zemlji, prihvaćeno, i sada mi opet imamo himnu. I autor i kompozitor himne „počinuli su u Gospodu“, tako da je sada veoma teško pretpostaviti ko će raditi na sledećoj izmeni teksta himne… Međutim, istorija naše zemlje razvija se u takvim krugovima i cik-cak skokovima da će uskoro, kako izgleda, biti moguće još jednom osvežiti himnu, vrativši se Staljinu…
Dok sam tako razmišljala, dva izvanredna glumca čitala su dijalog iz čudnog osamstostraničnog dela Poslednji dani čovečanstva Karla Krausa, jednog od proroka katastrofe čovečanstva, koje je napisano između 1915. i 1919. godine… Šta se dogodilo sa svetom ako on ponovo razmišlja o proročanstvima starim čitavo jedno stoleće? Slušala sam nastupe prvih ljudi Austrije – gradonačelnika Salcburga, ministra kulture, predsednika Republike, i shvatala sam sa sve većim čuđenjem koje je savršeno nepoznato građanima evropskih zemalja: to su bile reči kulturnih i obrazovanih ljudi, i te reči su mnogo više ličile na reči univerzitetskih profesora nego na nastupe partijskih funkcionera na koje smo se mi navikli od rođenja.
Govorilo se o uzajamnom odnosu kulture i politike, bila su to razmišljanja o mogućoj propasti sveta, poređenja dva trenutka u istoriji – predratnog, s početka XX veka, i današnjeg, s početka XXI veka. Svi govornici su se na neki način doticali ove teme: entuzijazam naroda, bučno odobravanje rata u krugovima evropskih intelektualca na početku veka, retki glasovi protesta… I što je najvažnije – uspon nacionalističkih osećanja u društvu koji je bez presedana. Pri poređenju ove dve istorijske tačke pada u oči njihova opasna sličnost: isti uspon nacionalizma u raznim zemljama, eksploatacija pojma „patriotizma“, podsticanje osećanja nacionalne isključivosti i superiornosti…

Prevod s ruskog: Dragan Bojović

Autorka je jedan od najznačajnijih savremenih ruskih i evropskih pisaca, čiji su romani, knjige priča i eseji objavljeni na gotovo svim evropskim jezicima. Njeno remek-delo, roman Slučaj Kukocki, objavljen je na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs