Kritika u medijima – tema

Kritika u doba potrošačkog društva i inflacije knjiga

Zašto je kritika nestala iz medija i koji su sve procesi doprineli tome?

Beograd, 29. decembra 2021.

Postoji opšta saglasnost da kritike nema dovoljno u medijima, ali nema saglasnosti oko uzroka zbog čega kritika je, nekada obavezni sastavni deo medija, odjednom izgubila mesto u javnom prostoru koji je dugo imala.
Da li su za to zaslužni sami kritičari? Da li čitaoci više odjednom ne veruju reči kritike? Da li su nastali neki novi modeli prezentacije knjiga i utvrđivanja njihove vrednosti? Da li se promenila sama književnost? Da li se promenila i sama javnost? To su pitanja o kojima je nužno razgovarati, jer od odgovora na njih umnogome zavisi i slika savremene knjižćevnosti i slika savremenog društva.
Najpre pogledajmo da li je to samo naš slučaj. U zemljama u tranziciji kritika je izgubila javni uticaj. U nizu zemalja koje nemaju iskustvo tranzicije kritika takođe više nema ulogu kakvu je imala u modernom periodu društva. Međutim, u nekim zemljama kritika je sačuvala značajan deo svog uticaja, pa se važni mediji i dalje ne mogu zamisliti bez kritike, književne i umetničke, stručlne i naučne. Upečatljivi primeri su Francuska i Nemačka. To znači da potreba za kritikom postoji, ali je za postojanje javno uticajne kritike potreban i drugačiji društveni i kulturni kontekst.
Ali osnovni izazov ulozi kritike jeste svakako priroda potrošačkog društva. U potrošačkom društvu, kako su istakli učesnici razgovora na Beogradskom festivalu evropske književnosti, ne raspravlja se o vrednostima, već o emocijama i utiscima.
Pokretano u nekoliko navrata u okviru Beogradskog festivala evropske književnosti, pitanje književnosti i javnosti i posebno osetljivo pitanje kritika u javnosti i medijima postaje naročito važno u okolnostima u kojima je srpska kultura verovatno jedina evropska kultura u kojoj je savremena domaća književnost manje čitana od prevedene.
Za društvenom funkcijom književnosti, pa ni kritike ne treba žaliti. Šta se, u stvari, događa s književnošću i, u okviru nje, s književnom kritikom posle nestanka društvene funkcije književnosti? Književnost ipak mora da ima neku ulogu u čovekovom saznajnom životu, ona mora da pomera neke granice u njemu, samim tim mora da ima i neku ulogu u društvu. Između funkcije i uloge potrebno je praviti bitnu razliku. Nije razumno očekivati da književnost menja društvo ili smer političkih procesa, ali verujem da svaka dobra knjiga ili svaki upečatljiv tekst mogu da izmene nešto u čovekovom saznajnom životu. Zbog toga je neophodno da književnost ima suštinski drugačiji javni i medijski status od onog koji je stekla u zemljama u tranziciji, a koji ima mnogo toga zajedničkog iako najčešće izgleda da su te tranzicije međusobno neuporedive. Međutim, gubitak društvenog i javnog statusa kritike uticao je na to da jedan vitalno važan medij javnog prisustva književnosti zgasne, a da na njegovo mesto ne dođe ništa što bi imalo ma kakvu suštinsku ili funkcionalnu vezu s književnošću, nepodeljeno je mišljenje učesnika razgovora u okviru Beogradskog festivala evrpske književnosti.
Ulogu kritike nisu preuzeli ni pisani, ni elektronski mediji. Oni su za književnost uglavnom nedovoljno zainteresovani, a predstavljanje književnosti u njima svodi se na nivo skandala, trača ili, u nešto boljem slučaju, marketinga.
Međutim, kritika je izgubila i poziciju unutar same književne javnosti. Tome su doprinele dve stvari. Na jednoj strani, do toga je doveo ubrzan nestanak književnih časopisa tokom devedesetih godina, od čega se oni nikada više nisu oporavili: oni su ili ugašeni ili neredovno izlaze ili su se pretvorili u zbornike radova s nejasnom okvirnom temom. Ako nemate časopise, onda je pravo pitanje šta je, u stvari, književni život. Od toga je još važnije pitanje koje dolazi iz ugla književnog kritičara: postoji li kritika ako ne postoje ozbiljni književni časopisi?
Na drugoj strani, dnevne novine i nedeljnici su odustali od objavljivanja književne kritike, kao što su u približno isto vreme uglavnom odustali i od objavljivanja priče. U nekim dnevnim listovima postoji rubrika za kritiku, ali je tu kritika svedena na deset ili dvadeset redova, što joj oduzima i ozbiljnost i uticajnost i analitičke dimenzije, pretvarajući je u kombinaciju novinske vesti i kolumne na književne teme.
Prvi put u istoriji srpske periodike književna kritika je izgubila mesto svog objavljivanja, opstajući u nekoliko izolovanih zona. Samim tim kritika je izgubila stvarni značaj. Paradoksalnost njenog položaja jeste dvostruka. Ona se, najpre, otkriva u tome što u izuzetno važnom i vrednosno bogatom periodu srpske književnosti dolazi do marginalizacije onog žanra koji bi, po definiciji, trebalo da izdvaja, tumači i zastupa takve vrednosti. Druga strana istog paradoksa ogleda se u činjenici da kritika ne utiče na ukus šire javnosti i da vrlo malo utiče na aktuelne književne tokove, ali i dalje trpi vrlo oštre i najčešće vrlo nezaslužene prigovore.
Samo jedan primer, ali dovoljno indikativan za razumevanje aktuelnog statusa književne kritike: za uspeh neke knjige i za javnu poznatost njenog pisca važnije je da on ima intervju u čitanom dnevnom listu nego da dobije dobre kritike na svim mestima gde se kritika dalje može u nekom obliku objaviti.
– Književnu kritiku progutala je populistička logika modernih medija proistekla iz društvenog okvira koji je nalagao teške reči, brze presude i senzacionalna rešenja. Govor kritike nije mogao da nađe odjeka u zoni takvih zahteva. Zamislimo ovakvu kritiku: nedvosmisleni a neobrazloženi sudovi, spremnost da se govori o privatnom životu autora i, naravno, da se izlože njegova politička shvatanja. Takva kritika, u kojoj bi hermeneutika privatnosti potisnula hermeneutiku čitanja, povratila bi barem jednim delom izgubljeni medijski prostor, ali bi za dugi niz godina uklonila mogućnost javne reafirmacije kritičkog diskursa – smatra Gojko Božović.
Nestanku kritike iz medija pogodovalo je poklapanje dve tendencije. Devedesete su tako donele populistički nastrojene medije, razapete između političkih obaveza i nejasnog tržišta. Upravo u tim godinama i nešto ranije paradigmu impresionističke arbitraže smenila je paradigma kritičke interpretacije. Kritika koja radije tumači nego što izriče sudove teško može da se nađe u medijima koji potcenjujući javnost upropašćavaju javni ukus.
Pre nekoliko godina u nemačkom javnom mnjenju vodila se živa i dugotrajna rasprava o postojanju kritike, o smrti kritičara i o tome kako kritičar, zapravo, može da izbori pravo na svoje postojanje. Tu raspravu nisu pokrenuli kritičari, pokrenuo ju je romanopisac Martin Valzer. On je napisao roman Smrt kritičara i celokupna javnost, pa čak i ona koja ne prati književnost, koja je sklonija senzacionalnim vestima medija, prepoznala je u tom romanu o smrti kritičara jednog u tom času živog kritičara, medijski atraktivnog i uticajnog Marsela Rajh-Ranickog. Čitava rasprava vodila se o tome da li književnost može na takav način da služi za jednu vrstu obračunavanja s postojanjem kritike. Ova epizoda vrlo indikativno pokazuje status kritike u modernom društvu: ona nije dovoljna da, sama po sebi, pokrene raspravu u književnom svetu ili u društvu. Da bi do rasprave došlo, potrebno je da se oblikuje književni ili javni govor koji prirodu kritike razmatra iz ugla senzacionalizma.
– Okruženi smo milionima knjiga. Kad uđem u neku megaknjižaru u nekom od novobeogradskih tržnih centara, osećam se izgubljenim, jer današnje knjižare, kaže Dejvid Lodž, liče na supermarkete, šarene drečave korice imaju i Hegel i Dostojevski i aktuelni bestseleri i blaženi anonimusi. I zaista je pitanje kako se u tome snaći. Svako iznalazi neki svoj način, mislim da je to sasvim individualna stvar. Neko veruje medijima, poneko još, gle čuda, znam to iz sopstvenog čitalačkog iskustva, veruje i kritičarima, neko se oslanja na intuiciju, neko je već odavno odabrao pisce čiji rad prati, neko ne mrda od klasike, neko voli da je u trendu, neko voli da govori o knjigama koje nije pročitao ali o njima ima spreman i neopoziv sud… Najvažnije je da se čita, ipak i uprkos svemu, sve ostalo, pa i način dolaženja do onoga šta se čita podleže stalnom preispitivanju – kaže književni kritičar i pisac Mihajlo Pantić.
Iako je kritika sve manje deo javnosti, mogu se zapaziti vrlo ozbiljan teorijski i metodološki standard kod znatnog broja aktivnih kritičara. Tu se pomenuti paradoks ne smanjuje: imate kritičare, ali oni nemaju pravi prostor. Kao što u prozi i poeziji postoji uravnoteženost raznorodnih poetičkih namera, dakle, nema dominantne poetike, tako je i u kritici prisutno nekoliko teorijskih škola, pri čemu su ideje poststrukturalizma možda, ipak, najživlje prisutne. Ali se ne bi moglo reći da izabrani teorijski modeli opredeljuju vrednosni stav najzanimljivijih srpskih kritičara. Jedna tendencija je sve prisutnija i mislim da ona ima veze s gubitkom javnog prisustva kritike. Ostavljena bez javnosti, kritika se u znatnom broju primera okreće prema ekskluzivnom žanru kakav jeste esej. Iz toga proizlazi da kritikom polako ovladavaju pripovedni i esejistički ton.
Tokom protekle dve decenije, u nekoliko talasa, javilo se neobično mnogo novih književnih kritičara. Pri tome, oni su međusobno vrlo različiti, i u teorijskom i u metodološkom pogledu. Zajedničko im je to što šira javnost za njih uglavnom ne zna.
Jedno pitanje proističe iz činjenice da se književnost sve više saživljava s tržištem, zbog čega se vrlo često dešava da čak i u tekstovima za koje se može reći da su akademski, makar po formi u kojoj su pisani, postoji određen zahtev da književnost izlazi u susret čitaocu. Kao što je za književnost jako opasno da se zatvori u sistem tema i motiva, mogućih svetova i postupaka kojima je ovladala, tako je za nju opasno i ako svojim pretpostavljenim čitaocima ne postavlja ozbiljne zahteve, ako odustane od ambicije da ih barem u nekoj meri oblikuje i prepusti se tome da oni isključivo oblikuju nju. Postoje zahtevi, isticani s različitom oštrinom, da književnost snizi svoje kriterijume ili da preuzme određene topose popularne kulture ne bi li dosegla širu ciljnu grupu, ne bi li dospela do širih horizonata recepcije. Izlazeći u susret standardima masovne kulture, književnost ne samo da vrlo često gubi supstancu svoje artističke prirode, već biva prepoznata i kao posredno ili direktno ideološko sredstvo.
Završimo ovaj mali izveštaj o razgovoru o kritici u medijima, mišljenjem Boža Stojanovića o tome šta je uloga kritičara savremenih knjiga:
– Potrebno je neprestano se boriti, osim s temom o kojoj se piše, s ličnim nedoumicama, sumnjama i kolebanjima. Grozničavo tragati za pravom reči i iskazom i uvek biti nesiguran u to da li si uspeo da ih pronađeš, stalno se boriti sa tragičnim saznanjem da je sve moglo da se kaže drugačije, jasnije i lepše. Jednom rečju, bolje. Stoga iskreno poštujem svačiji istinski stvaralački napor (primetio sam i to da su često najžešći kritičari tuđeg rada oni koji sami nisu napisali skoro ništa), svaki pokušaj da se rukama i umom stvori nešto što će pružiti dokaz vlastitog postojanja. U prikazima nastojim da ukažem na ono što mi se čini kvalitetnim i važnim u knjizi o kojoj pišem, a ne da pokroviteljski i sa sigurne distance podučavam njenog autora o tome šta je propustio da uradi ili je uradio pogrešno. Krajnju procenu i rangiranje svih naših poduhvata će obaviti vreme koje će nemilosrdno ukloniti sve ono što nije bilo u stanju da izdrži njegovu proveru.
Pitanje javne vidljivosti književnosti i uloge književne kritike u savremenoj kulturi i društvu ostaje jedna od ključnih tema i narednog Beogradskog festivala evropske književnosti.

Fotografije: Jelka Dilber

_________________________________________________

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs