Klaudio Magris – Proza
Zakrivljeno vreme
Klaudio Magris
Šta ga je ponovo dovelo u taj grad koji je Istorija usput zagubila, na tu poslednju obalu stare Evrope?
Beograd, 27. juna 2020.
Maestro je zastao na tren da pogleda vilu, već dosta blizu. Bio je malo zadihan, malo više no što bi to zahtevao umereni uspon ulice. Već neko vreme je stekao nesvesnu naviku da svako malo uzdahne bez potrebe, mala manija koju je njegovo telo najednom zatražilo, poput staraca što sebi dopuštaju da budu hiroviti i samovoljni, sitni nagoveštaji i naknade za veliki raskorak sa stvarnošću. Već je video kapiju, spiralne ukrase njenih rešetaka od kovanog gvožđa koji su se uvijali praveći krune u nizu i verandu obavijenu biljkama puzavicama, ispred salona gde ga je Vilardi verovatno već čekao.
U to doba, u Trst se bio vratio nekoliko godina ranije, nakon rata i holokausta. Njegov otac nije više hteo da kroči u Italiju, nije joj oprostio veliku izdaju. Salman se sećao prvog puta kada je njegov otac stigao u Trst, a otprilike godinu dana potom i ostatak porodice. U Poljskoj, u Bilgoraju gde su živeli i gde je Salman rođen, život Jevrejina nije bio lak, a svakako još teži u novonastaloj poljskoj republici, nego u habzburškom carstvu koje je nestalo nekoliko godina ranije. Sećao se, nejasno, poniženja, izvrgavanja ruglu, straha.
Otac se tako i sam preselio u Trst, iz ljubavi prema Mojšalu-Musoliniju, a onda su svi bili primorani da pobegnu, jer su doneti rasni zakoni. Od tog trenutka, činilo mu se da je život, i u drugim okolnostima, nesporazum nekog ko meša Musolinija i Mojšalea. Iz Bilgoraja u Trst, iz Trsta u Palestinu i Ameriku, potom ponovo u Trst. Šta ga je ponovo dovelo u taj grad koji je Istorija usput zagubila, na tu poslednju obalu stare Evrope?
Nastavio je da se penje ulicom. Ispred i ispod njega bilo je more, nešto krajnje, poslednji prelaz pred kojim se povlačio sa atavističkim nepoverenjem čoveka s kontinenta. Kao dečak, stigavši u Trst i videvši prvi put more, ugledao je sunce kako zalazi u tom plavetnilu i od tog trena je more, pa i taj zaliv gde se završavalo Jadransko more, uvek za njega bilo mesto zalaska, beskrajna usamljenost koju su te reči, zapad i zapadni, prizivale. Njegovu Mitelevropu su činile doline, planine, kuće, mesta gde si dobro pokriven, jevtina svratišta gde se umivaš i pereš ruke u lavoru, i završavala se tamo gde bi počinjala voda, bilo koja voda, bilo koje more. Pokušao je – jedini put u životu – da prevede u note, na jezik koji je poznavao i umeo da ga prenese tako dobro generacijama učenika u Konzervatorijumu, onu muziku čiji je šapat, poput 
šapata sirene, čuo u onim milim frikativnim suglasnicima, zapad, zalazeći, zapadni, ali nije uspeo da bilo šta stvori. Jevrejinu iz Bolgoraja nisu priličile sirene. Ko zna da li bi negdašnji učenik, čiji su koncerti već nekoliko godina bili dosta poznati, bio kadar da napiše kompoziciju o tom zovu i odbojnosti, o toj poslednjoj obali, o toj želji da odvrati pogled od morskog Zapada i uperi ga unazad, k prisnom i zamašćenom Istoku svojih predaka, ka onoj drugoj Evropi. Uostalom, već godinama nisu imali mnogo prilika da popričaju, otkako je on, osim što se bavio svojom zemljom, postao violinista koji se šetkao po Evropi, Maestro je postao on.
Prevod sa italijanskog: Snežana Milinković
Autor je poznati italijanski pisac, redovni kolumnista lista Corriere della Sera, pisac slavnih romana Dunav i Obustavljen postupak, kao i knjige priča Zakrivljeno vreme u Kremsu koji su na srpskom jeziku objavljeni u izdanju Arhipelaga.
© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs
