Klaudio Magris – Kolumna

Laž dolazi u pomoć kad pamćenje počne da posustaje

Klaudio Magris

Paradoksalan način da se podstakne razumevanje za onoga kome sećanje počinje da slabi.

Beograd, 14. jula 2018.

Pravo na zaborav, kaže zakon, jeste pravo da budu zaboravljeni prethodni događaji koji ugrožavaju čast i dostojanstvo, kada se odsluži kazna za eventualnu krivicu i kada ona više ne predstavlja objektivan javni interes. Kada pravednik uđe u nebesko carstvo u svojoj beloj odeždi, nije uputno pitati da li je i koliko puta ona bila oprana. Postoji li i pravo, ili u nekim okolnostima čak i dužnost, da zaboravimo? Da, dobro je izbrisati iz pamćenja pretrpljene ili nanesene nepravde, no da li i voljena lica? Pravo ili ne, promišljena i nemilosrdna priroda stara se da proživljeni život nestane u nerazlučenoj prašini, katkad bez razlikovanja suštinskog i beznačajnog. Ne znamo da li je Bog uslišio molitvu kardinala Žana Vijoa koji ga je u pesmi molio da dopusti da njegovo pamćenje, kada bude posustalo, može da napravi vrednosni odabir, da zaboravi obilje banalnosti i da se seća onog najboljeg i najlepšeg što mu se u životu dogodilo kako bi to mogao i dalje s drugima da deli.
Bilo da pričinjava bol ili olakšanje onome ko to proživljava, slabljenje pamćenja je u svakom slučaju neprijatno za druge, postaje dozvola za pomanjkanje poštovanja onog ko od toga pati. Kada počnemo da posrćemo – kada počnemo da zaboravljamo sastanke, da gubimo ključeve, da uzaludno tražimo naočare, da prepričavamo više puta istu priču istim osobama, da se ne sećamo naslova filma koji smo gledali prethodne nedelje, niti na kom smo parkingu ostavili automobil ili koju namirnicu su nas zadužili da kupimo za božićni ručak – postajemo poslednji u razredu, poput onog kojega su nekada stavljali da sedi u dnu učionice s magarećim ušima.
Možda je najteži progon onaj međuprostor između slavnih vremena potpunog vladanja sobom i sopstvenim životom sačuvanim u pamćenju i gotovo potpune izgubljenosti, kada se krećemo kroz vlastito kraljevstvo više ga ne prepoznajući, poput skitnice koji ne zna da je bio kralj. Međufaza, kada je tron vlastitog života klimav ali i dalje postoji, jeste najsurovija, izlaže nepoštovanju i ismevanju, ili barem ironiji, nestrpljenju prema onome ko ometa tok svega, koji je sam po sebi dovoljno naporan svima, pa i onome ko se uputio, premda još nije stigao, ka ovoj neprijatnoj slabosti. Mali kraljevi Liri zbog kojih čak i Kordelija negoduje.
No u svakoj bajci postoji neka magična reč, i pravo je da u doba nauke magičnu reč ponudi upravo ona, u ovom slučaju medicina. Alchajmer, Sezame, otvori se zaboravnih. Svakako, to je možda jedna od najužasnijih dijagnoza, jer nam govori da ćemo i dalje biti živi, ali da to više nećemo biti mi. Možemo se hrabro suočiti s rakom, poput Kiplingovog vojnika, premda je teško, jer smo i u patnji i pred mogućom smrti to uvek mi, kao što je to ratnik čak i na umoru. No saznanje, makar i kratko, da nećemo više biti mi jeste poražavajuće.
Pa ipak, pretvaranje, laž – najviše naša, zajedno sa strahom – mogu možda biti paradoksalna pomoć. Ne bi bilo loše da, kada primetimo prve i još slabe i neznatne znake gubitka pamćenja, nađemo nekog predusretljivog lekara koji bi unapred uspostavio dijagnozu i tako, zahvaljujući moći bolesti i njene naučne definicije, zaustavio neprijateljstvo sveta oko nas, primoravajući ga na ganuto i milosrdno razumevanje. Imena spasavaju stvari, ljude, život. Patiti od Alchajmera nije isto što i podetinjiti. Klinička definicija barem delom vraća izgubljeno poštovanje. Ta reč može biti štit koji će nas braniti od grube i surove netrpeljivosti drugih. Ostaviti otvorena vrata eventualnim lopovima ili izgubiti novčanik nisu više iritantni nedostaci i neoprostiva rasejanost onoga ko misli samo na sebe, već dobijaju dignitet bolesti koja zahteva poštovanje i solidarno razumevanje.
Zaborav, delom istinit, delom lažan, jeste skrivena okuka koja štiti reku. Kakvo olakšanje kretati se putevima i dolinama vlastitog života s još živim sećanjem, barem na kratko, na toliko toga, dok ostali veruju da se ne sećamo gotovo ničega, i sa ovlašćenjem za svaku slabost i svaku budalaštinu pred blagonaklonim i toplim pogledom naših bližnjih.

Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović

Autor je poznati italijanski pisac, redovni kolumnista lista Corriere della Sera, pisac slavnih romana Dunav i Obustavljen postupak koji su na srpskom jeziku objavljeni u izdanju Arhipelaga.

© za srpski jezik: Arhipelag