Klaudio Magris – Kolumna
Znak za uzbunu koji treba da poslušamo
Klaudio Magris
Zadivljujući je neobičan uspeh ekstremne desnice u jednoj mirnoj zemlji u kojoj su političke snage pružale potpunu garanciju miroljubive stabilnosti. Strah od imigracije nije samo rasizam.
Beograd, 24. maja 2016.
A. E. I. O. U. Ankona. Empoli. Italija. Otranto. Udine. U habzburško doba carska izreka je govorila: Austria erit in orbe ultima, Austrija će trajati do kraja sveta, biće poslednje carstvo koje će nestati. Čini se da danas taj dični pridev („poslednje“) menja značenje i stavlja i Austriju, zajedno sa njenim kandidatom revolverašem, koji je trenutno odneo pobedu, među poslednje u razredu, među one u zadnjim redovima i sa magarećim ušima.
Nemačka koju smo voleli, kazivao je naslov jedne knjižice u kojoj Kroče, zadojen velikom nemačkom kulturom, ovu zemlju razlikuje, u njenoj univerzalnoj vrednosti, od primitivnog i krvoločnog varvarstva nacizma. Sada bi trebalo i valjalo napisati istu takvu izjavu ljubavi, Austrija koju smo voleli, i neko je već i napisao. Uostalom, svaka zemlja, svaka kultura je Janus sa dva lica, sa licem humanosti i civilizovanosti, i onim drugim, obeleženim slaboumnim nasiljem, i nijedan narod, nijedna kultura ne mogu držati lekcije drugima. Nesumnjivo je postojala – i još postoji, u kulturnom smislu – velika, nadnacionalna Austrija, obeležena napetostima, ali i plodonosna mešavina naroda, jezika, kultura, kolevka i nemerljivo genijalni tumač složenosti i transformacija koje su izmenile svet i poglede na svet. Pluri-nacionalna Austrija – čija je bit možda prevashodno bila protivrečna, ali izuzetno vitalna jevrejsko-nemačka kulturna simbioza – ona kojoj su se divili čak i oni koji su se protiv nje borili, poput tršćanskih iredentista, Austrija čiji se car obraćao svojim „narodima“.
I nakon raspada carstva mala Austrija bila je neobično bogata i živa na svakom polju umetnosti i znanja. No, postojala je, i očigledno postoji, i potpuno drugačija Austrija, mračna i bezočna, ona što je 1938. kličući dočekala „okupatora“ Hitlera, koji ju je, pride, proglasio običnom alpskom pograničnom oblašću – Andreoti se sećao gomila koje su slavile i uzvišenih bečkih prelata koji su klicali Fireru tog marta 1938. godine – i što je masovno glasala za pripajanje Trećem Rajhu i čak iznedrila neke od najprilježnijih krvnika.
No, nije trenutak Austriju postaviti na optuženičku klupu, već valja naučiti, pre nego što bude prekasno, lekciju koju nam ona daje. Neverovatno je da je ekstremna desnica postigla takav uspeh u mirnoj zemlji, gde su političke snage koje su je vodile pružale potpunu garanciju miroljubive stabilnosti: Narodna hrišćansko-socijalna partija jeste tipična umerena stranka koja je uživala i valjalo bi da uživa poverenje onih građana koji s pravom vole red i bezbednost, a socijalistička partija je u potpunosti izvan svake prevratničke nezrelosti, svake revolucionarne hirovitosti i sentimentalne naivnosti. Reč je o dvema partijama koje, bilo samostalno bilo u koaliciji, pružaju sliku konkretne, praktične, a ne neke nedorečene i emocijama ispunjene politike, čak i kada je u pitanju ozbiljan problem imigracije. Ako su one tako potučene do nogu, to znači da je opasnost od varvarske Evrope realna i da ovaj austrijski znak za uzbunu valja poslušati, a ne samo moralistički osuditi.
Čini se da današnja Evropa postepeno počinje da nalikuje onoj Evropi iz prošlih dvadesetih godina, sa rastućim nesigurnostima svake vrste, baukom nezaposlenosti i stvarnom nezaposlenošću, odsustvom bilo kakvog plana za budućnost, sa slabim internacionalnim organizacijama i institucijama, počev od Evropske unije. Pre mnogo decenija ta je kriza u mnogim zemljama Evrope stvorila terorističke, tiranske i populističke režime svake vrste, dok se na Istoku učvršćivao sovjetski teror. U korenu nasilja često leži strah, kao što je to danas strah od imigracije, koja je, ipak, u jasno određenim ali širokim okvirima, potrebna Evropi, sve starijoj i sve siromašnijoj decom, a samim tim i radnom snagom. Strah od imigracije rađa se svakako iz plitkoumnih i okrutnih predrasuda, protiv kojih se valja boriti i koje valja pobijati, ali isto tako i iz realnog problema, odnosno zbog broja ovih prezrenih na svetu od kojih svako ima pravo na ljudski život i ne vredi ništa manje od bilo koga od nas, ali čiji broj može materijalno, konkretno postati neizdrživ, ne zbog glupe rasističke mržnje, već iz objektivnih nemogućnosti.
Izmiriti ljudsku solidarnost i realno sagledavanje problema deluje kao kvadratura kruga. Ako se to ne reši, Evropa sutrašnjice može nalikovati onoj strašnoj Evropi iz tridesetih godina, a Beč u vreme ovih izbora možda je ponovo, kao što je o njemu pre mnogo godina govorio Karl Kraus, meteorološka stanica kraja sveta. Čini se da nije moguće drugačije tumačenje one stare latinske izreke koja je poručivala da Austriji sleduje zadatak da vlada svetom.
Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović
Autor je poznati italijanski pisac, redovni kolumnista Corriere della Sera, pisac slavnog romana Dunav koji je na srpskom jeziku objavljen u izdanju Arhipelaga
© za srpski jezik: Arhipelag
