Klaudio Magris – Kolumna
Imigranti ili ponavljanje istorije
Klaudio Magris
Austro-ugarsko carstvo podrivala je mržnja koja je buktala u senci nadnacionalne ideje. Sablast se vraća, nakon izbegličke krize.
Beograd, 3. aprila 2016.
„Mojim narodima“. Tako su počinjali proglasi habzburškog cara, a tako je počinjao i onaj kojim je Franjo Josif objavio početak Prvog svetskog rata koji će biti uzrokom raspada njegovog carstva. „Mojim narodima“ priziva sliku i atmosferu harmonične sloge, različitih narodnosti u miru zajedničkog života, zahvaljujući osećanju pripadnosti jednoj višenacionalnoj tvorevini, koja štiti pojedinačne kulture.
Neki se sada čude što se u zatvaranju granica i podizanju drvenih i žičanih ograda, kako bi se odbila najezda imigranata, naročitim žarom ističu države rođene iz raspada habzburškog carstva, od Austrije do Mađarske, Republike Češke i raznih država Balkana. To je bolno, ali i ne čudi. Pre svega, samo habzburško carstvo, bivša zajednička otadžbina mnogih od ovih zemalja, podrivano je takvom nacionalnom mržnjom koja je buktala u senci njegove velike nadnacionalne ideje, svakako zaloga civilizacije, no katkad pobijane njegovom vlastitom politikom, a na kraju izobličene destruktivnom i samodestruktivnom eksplozijom raznih nacionalizama, sve silovitijih unutar samog carstva, kao i gotovo svuda u Evropi.
Odnosi Austrijanaca i Mađara u Dvojnoj austrougarskoj monarhiji, na primer, nisu bili baš najskladniji. Carinski rat između Austrijskog carstva i Ugarskog kraljevstva naveo je Mađare da svoje trgovce proglase žrtvama rata i obeštete zbog ugroženosti austrijskim dažbinama. Mađari, Slovaci, Hrvati, Italijani i Slovenci, Rusini i Poljaci često su bili u oštrim sukobima. U nekim mađarskim pukovima vest o ubistvu Franca Ferdinanda u Sarajevu pozdravljena je, budući da je bio pobornik politike trijalizma, odnosno da je želeo da nekolikim slovenskim narodima podari dostojanstvo i moć jednaku onoj Mađara i Austrijanaca. Istorija obiluje protivrečnostima: Austrija, kolevka velike nadnacionalne ideje, bila je plodni rasadnik nacizma.
Ne treba se, stoga, samo čuditi što mnoge bivše habzburške zemlje pokazuju da su jednako čvrsto zatvorene kao i neke druge u prihvatanju ovih prezrenih na svetu koji dolaze sa najrazličitijih strana. Još mnogo decenija pre aktuelne imigracije mnoge od njih imale su sopstvene nacionalističke snove i planove: san o Velikoj Mađarskoj, o Velikoj Rumuniji, i još mnogi drugi, a svaki od njih podrazumevao je tlačenje suseda. Pored toga, istorija traje dugo, uranja u vekove, ali isto tako i kratko, barem na nestalnoj i brutalnoj površini. Tito je podsećao na Franju Josifa vlastitim stvaranjem višenacionalne Jugoslavije ujedinjene u osećanju zajedničke pripadnosti i sudbine, koja je kao takva svakako jedno vreme i postojala, na primer, u periodu napetih odnosa sa Italijom. Svega nekoliko decenija potom to jedinstvo raspalo se u strahotnom i bratoubilačkom ratu koji je balkanske narode pretvorio u surove strance i neprijatelje. Ako su se Srbi i Hrvati međusobno ubijali zbog pokojeg pomeranja granica, nije čudno, premda je dramatično, što sada zatvaraju granice nekom dalekom i neznanom svetu.
Uz to, gotovo sve bivše habzburške zemlje živele su više decenija pod sovjetskim jarmom, koji je bitno uticao na njihovu stvarnost i identitet, te su možda još previše zauzete vidanjem vlastitih rana da bi se mogle otvoriti drugima. Uostalom, ni druge evropske države, koje nisu prošle kroz takve lomove, ne pokazuju da su išta osetljivije na tragične priče koje su nam na pragu. Te zatvorene granice, te žičane ograde ne možemo objasniti toliko prošlošću onih koji ih podižu, već onom zastrašujućom, sve većom nestabilnošću koja naizgled nezaustavljivo menja svet i sa kojom ćemo se sve teže moći čovečno suočavati. Problem ne leži u primitivnom propovedanju mržnje i straha, što se često može čuti. Fenomen imigracije polako postaje proces svetskih razmera koji naš način života nije kadar da uredi. Ova bujica nesrećnog sveta koji traži jedino da preživi može postati tako velika da će iz objektivnih razloga biti teško omogućiti im da uopšte žive. Možda su ove imigracije mračna najava nekakve velike i ne tako daleke promene, slične kraju antičkog sveta, promene koju ne možemo ni da zamislimo. Novi arogantni i ograničeni gospodari sveta zavaravaju se da su njihova moć i poluge vlasti kojima razmeštaju po volji ljude, stvari, bogatstvo i siromaštvo predodređeni da traju zauvek. Ta se vlast može srušiti kao što se srušio Vavilon, te će se današnji imigranti, ili, još bolje, njihovo blisko potomstvo, kretati među ruševinama bahatog i iščezlog bogatstva, kao što se varvarski svet nekada davno kretao među opustošenim kolonadama i hramovima.
Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović
Autor je poznati italijanski pisac, redovni kolumnista Corriere della Sera, pisac slavnog romana Dunav koji je na srpskom jeziku objavljen u izdanju Arhipelaga
© za srpski jezik: Arhipelag
