Klaudio Magris – Esej
Večita priča o Avramu i Isaku
Klaudio Magris
Put civilizacije iznova započinje sa svakom generacijom, svakim čovekom, bez imalo sigurnosti da će prevagnuti ljudskost.
Beograd, 14. marta 2020.
Dve priče, govorio je Borhes, jesu i biće uvek pripovedane: priča o čoveku kojeg su podigli na krst i razapeli, kao i ona o čoveku koji nakon deset godina ratovanja i nakon uništenja grada provodi isto toliko godina na moru, susrećući se sa čudima, čudovištima, olujama i čarolijama, te se vraća kući. Ima i drugih, koje se neprekidno iznova rađaju i svaki put na novi način, uvek prepun novih značenja, postavljaju suštinska životna pitanja. Mudrac koji zavetuje dušu đavolu, ako mu ovaj omogući da proživi trenutak vrhunske sreće i spoznaje; nezasiti i nemilosrdni zavodnik koji večnost traži u ljubavi i seksu; grešnica koju je sam Bog iskupio jer je mnogo volela, i još mnoge druge.
Jedna od najvećih takvih priča bogatih značenjem jeste biblijska priča o žrtvovanju Isaka, užasnoj igri utroje između Boga, Avrama, kojem Bog naređuje da se popne na brdo i žrtvuje sina Isaka, i ovog poslednjeg. Nepobitna i nehumana naredba vekovima je davala povoda za rasprave, polemike i ponovno pripovedanje. Najveličanstvenije su Kjerkegorove stranice, još goruće, prema kojima je odlomak iz Biblije parabola nerešivog, tragičnog i nedopustivog sukoba između vere i morala. Bog naređuje Avramu da izvrši delo koje je s moralne tačke gledišta užasno, koje bi se ogrešilo o same zakone što ih je On dao. Avram bi, s moralnog aspekta, morao to da odbije, ali sa aspekta vere – morao bi to da prihvati, jer Bog je Apsolut, nerazumljiv kriterijumima ljudskog suda, i nije podređen nikakvim moralnim normama. Avram se, zapravo, i sprema da ga posluša, penje se sa sinom na brdo gde bi žrtvovanje trebalo da se odigra, a sam Bog, koji je stavio na kušnju njegovu veru, jeste taj koji ga zaustavlja i spasava Isaka.
Mnoga značenja može imati ova strašna priča o potpunom zasnivanju vere. Slučajno sam, podstaknut pronicljivim i opširnim esejem Karmela Alibertija – pesnika i kritičara kojem dugujemo mnoštvo eseja o italijanskoj književnosti, a naročito, premda ne isključivo, o književnosti juga – pročitao možda i najlepšu knjigu Karla Zgorlona, snažnog epskog pripovedača s kojim, ipak, nisam delio žustru i ideološku polemiku protiv savremene književnosti, Priče iz zemlje Kanaan.
U jednoj od njih nije Bog taj koji naredbodavno traži Isakovo žrtvovanje, već nekakav atavistički zov iz dubina, primljen kao Božji glas. Glas koji naređuje da se obnovi drevno žrtvovanje prvorođenog, što su mnogi narodi davnih vremena upražnjavali, nesvesna zapovest da se vratimo plemenskim običajima iz prošlosti, uz osećaj krivice što smo se ogrešili o drevni način života i oslobađanja straha od mraka. To je idol koji mu nameće žrtvovanje krvi, no drugi glas u Avramovom srcu ga oslobađa, glas nečega što Avram oslovljava Bogom, onim Bogom koji je, kako piše, rekao: „Nemojte graditi sebi idola“, čak ni ako mogu poprimiti oblik božjeg zakona, zasnivajući na taj način korenitu premisu slobode, možda najveći dar koji je jevrejska religija pružila svetu.
Avramovo uspinjanje na to brdo prekretnica je u zamornom putu naše vrste iz varvarstva u ljudskost. Putu koji je, uostalom, toliko često – čak i u periodima uzdignute civilizovanosti, ljudskosti i napretka – prekidan i preokretan u bezočan povratak groznici varvarstva i krvi.
Tu postoji jedna protivrečnost koja stalno raste. Tehnološki napredak donosi, naravno, sa sobom zabrinjavajuće aspekte, ujedno i zbog svoje brzine i katkad nečovečne upotrebe, što navodi pojedince da se nekada osete preživelima u svetu koji ne razumeju. Taj napredak nudi i 
velike mogućnosti poboljšanja kvaliteta življenja, kao što su to, na primer, do juče nepoznate tehničke mogućnosti spasavanja ljudskih života. Pored toga, priznati su i dostojanstvo i ravnopravnost onim kategorijama ljudi koje su ranije bile ignorisane, prezrene i tlačene, a da toga nismo ni bili svesni. Priznata su građanska prava ljudima, kulturama, zajednicama, manjinama koje su do sada – pa i danas – varvarski ugnjetavane. No, porastao je i broj onih koji još nisu u mogućnosti da zadovolje ni osnovne životne potrebe i žive, ako ne umru, poput divljih i iznurenih životinja. Pored toga, sve je veći broj masakara velikih razmera u svetu, bezbroj žrtvovanih i zaklanih Isakâ, a niko ne zaustavlja, niti istinski želi da zaustavi njihov pokolj.
Put civilizacije je strmovit i protivrečan, napreduje i nazaduje. Možda se može reći da taj put iznova započinje sa svakom generacijom, svakim čovekom, bez imalo sigurnosti da će – danas, kao juče, kao sutra – prevagnuti ljudskost. Penjemo se na brdo, poput one dvojice čija je sudbina tokom uspinjanja još neizvesna, i ne znamo, kada smo mi u pitanju, kako će se to završiti.
Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović
Autor je poznati italijanski pisac, redovni kolumnista lista Corriere della Sera, pisac slavnih romana Dunav i Obustavljen postupak koji su na srpskom jeziku objavljeni u izdanju Arhipelaga.
© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs
