Ivan Krastev – Kolumna

Sedam ranih lekcija koronavirusa

Ivan Krastev

Jasno je da će koronavirus dovesti u pitanje neke od osnovnih pretpostavki na kojima se EU zasniva. Vlada će u cilju preživljavanja od svojih građana tražiti da podignu zidove ne samo između država već i između pojedinaca, usled opasnosti da se zaraze od ljudi koje najčešće sreću.

Beograd, 29. marta 2020.

„Kako su čudni dani koje proživljavamo“, juče mi je napisao jedan prijatelj iz Španije – i zaista jesu čudni. Ne znamo kada će se pandemija Covid-19 završiti; ne znamo kako će se završiti; i u ovom trenutku možemo samo da nagađamo o njenim dugoročnim političkim i ekonomskim posledicama. U vreme krize inficirani smo nesigurnošću. Ali evo najmanje sedam stvari koje ovu krize čine značajno drugačijom u odnosu na prethodne.
Prva lekcija je da će, za razliku od finansijske krize 2008 i 2009, koronavirus pokrenuti povratak snažne vlade. Nakon kolapsa firme Liman Braders mnogi posmatrači su verovali da će nepoverenje u tržište prouzrokovano krizom dovesti do vere u vladu.
Ovo nije nov koncept – na početku Velike ekonomske krize 1929. ljudi su tražili intervenciju snažne vlade kako bi se otklonili gubici na tržištu. Tokom sedamdesetih godina prošlog veka situacija je bila suprotna – ljudi su bili razočarani intervencijom vlade, tako da su krenuli ponovo da veruju u tržište. Paradoks situacije 2008-2009. je da nepoverenje u tržište nije dovelo do zahteva da se poveća intervencija vlade.
Koronavirus će sada dovesti do povratka značajne uloge vlade. Ljudi se oslanjaju na vladu koja treba da organizuje kolektivnu odbranu od pandemije, a oslanjaju se i na vladu u spasavanju privrede koja tone. Efikasnost vlada sada se meri njihovom sposobnošću da promene svakodnevno ponašanje ljudi.
Druga lekcija koronavirusa još je jedan dokaz mističnosti granica i pomoći će u potvrđivanju uloge nacionalnih država u okviru Evropske unije. Već smo svedoci zatvaranja mnogih granica između zemalja – i činjenice da se svaka vlada u Evropi fokusira na svoj narod. U normalnim okolnostima države-članice ne bi pravile razliku u pogledu nacionalnosti pacijenata u svojim zdravstvenim sistemima, ali u ovoj krizi oni će najverovatnije davati prioritet svojim državljanima u odnosu na druge (ovo se ne odnosi na imigrante iz drugih regiona već na Evropljane koji imaju pasoše EU).
Koronavirus će stoga osnažiti nacionalizam, ali ne etnički nacionalizam. Vlada će u cilju preživljavanja od svojih građana tražiti da podignu zidove ne samo između država već i između pojedinaca, usled opasnosti da se zaraze od ljudi koje najčešće sreću. Najveći rizik ne preti od nepoznatih osoba već od onih koji su vam najbliži.
Treća lekcija koronavirusa odnosi se na poverenje u stručnjake. Finansijska kriza i izbeglička kriza 2015. doveli su do značajnog nepoverenja u eksperte. Ova promena, koja predstavlja jedan od najvećih uspeha populističkih političara u poslednjih deset godina, izmeniće pravac pod uticajem koronavirusa. Najveći broj ljudi veoma je otvoren da veruje ekspertima i da se okrene nauci kada su u pitanju njihovi životi. Već se primećuje rast legitimiteta profesionalaca koji vode borbu protiv virusa. Profesionalizam je ponovo u modi.
Četvrta lekcija može se različito tumačiti, ali je podjednako značajna. Nažalost, koronavirus može podstaći autoritarizam velikih podataka koje koristi kineska vlada. Možemo optužiti kineske lidere za nedostatak transparentnosti koji je doveo do sporog odgovora na širenje virusa, ali efikasnost njihovog odgovora i sposobnost kineske države da kontroliše kretanje i ponašanje ljudi impresivni su. Građani tokom trenutne krize stalno porede odgovore i efikasnost svojih i drugih vlada. Ne treba da nas iznenadi ako, dan nakon završetka krize, Kina bude izgledala kao pobednik, a Sjedinjene Države kao gubitnik.
Peta lekcija tiče se kriznog menadžmenta. Vlade su tokom ekonomskih kriza, izbegličkih kriza i terorističkih napada naučile da im je panika najveći neprijatelj. Ukoliko mesecima nakon jednog terorističkog napada ljudi menjaju svakodnevno ponašanje i prestanu da izlaze iz svojih kuća, teroristički napadi postižu svoju svrhu. Isto se dogodilo tokom 2008. i 2009. godine – promena u ponašanju često je povećavala troškove krize. Zato su lideri i građani odgovarali porukama: „Ostanite mirni“, „Nastavite sa svojim životom“, „Ignorišite rizik“ i „Ne preterujte“. Sada vlade moraju da kažu svojim građanima da promene ponašanje tako što će ostati kod kuće. Uspeh vlada u ovom smislu u velikoj meri zavisi od njihove sposobnosti da uplaše ljude kako bi radili ono što im se kaže. „Nemojte da paničite“ – pogrešna je poruka tokom krize Covid-19. Ljudi treba da paniče kako bi se suzbila pandemija – i treba drastično da promene svoj način života.
Šesta lekcija je da će kriza koju je izazvao Covid-19 imati jak uticaj na međugeneracijsku dinamiku. U kontekstu debata o klimatskim promenama i rizika koje one nose mlađe generacije su veoma kritički nastrojene prema starijima zbog sebičnosti i nerazmišljanja o budućnosti na ozbiljan način. Koronavirus menja ovu dinamiku – sada su stariji članovi društva osetljiviji i osećaju pretnju očigledne nespremnosti milenijalaca da promene svoj način života. Međugeneracijski konflikt može se intenzivirati ako kriza duže potraje.
Sedma lekcija je da će u određenom trenutku vlade biti primorane da biraju između suzbijanja pandemije po cenu uništavanja privrede ili tolerisanja veće ljudske cene kako bi se sačuvala privreda.
Još je rano da se govori o političkom uticaju pandemije Covid-19. Kriza je opravdala strahove antiglobalista – zatvoreni aerodromi i pojedinci u samoizolaciji nulta su tačka globalizacije. Paradoksalno je da bi novi antiglobalistički pokret mogao da oslabi populističke političke aktere koji, čak i kada su u pravu, nemaju rešenje.
Kriza koju je prouzrokovao Covid-19 takođe je dramatično preoblikovala odgovor EU na druge krize s kojima se suočila tokom protekle dekade. Fiskalna disciplina nije više ekonomska mantra čak ni u Berlinu, a ne postoji nijedna evropska vlada koja će se u ovom trenutku zalagati za otvaranja granica za izbeglice.
Ostaje da se vidi na koji način će tačno kriza uticati na budućnost evropskog projekta. Međutim, jasno je da će koronavirus dovesti u pitanje neke od osnovnih pretpostavki na kojima se EU zasniva.

Prevod: Ljiljana Madžarević

Ivan Krastev je politikolog, predsednik Centra za liberalne strategije u Sofiji i stalni član Instituta za humanističke nauke u Beču.

Izvor: Novi magazin