Havijer Serkas – Kolumna

Suštinska tajna

Havijer Serkas

Nikada nećemo saznati ko je bio taj vojnik koji je spasao život Sanćesu Masasu, ni koja mu je misao bila u glavi dok ga je gledao u oči. Ne znam zašto, ali ponekad pomislim da bismo možda, ukoliko bi se otkrila bar jedna od ove dve tajne, dokučili i neku neuporedivo suštinskiju tajnu?

Beograd, 22. decembra 2018.

Navršava se godišnjica od smrti Antonija Maćada, pred kraj Građanskog rata. Od svih priča te velike priče, nesumnjivo je ona o Maćadu jedna od najtužnijih, jer se tragično završava. Ispričana je mnogo puta. Na putu iz Valensije, Maćado je stigao u Barselonu u aprilu 1938, zajedno s majkom i bratom Hoseom, i smestio se prvo u hotelu Mažestik a kasnije u Kuli Kastanjer, staroj, maloj palati koja se nalazi na šetalištu San Žarvasi. Tamo je nastavio da radi ono što je radio od početka rata: da piše u odbranu legitimne vlade Republike. Bio je star, iscrpljen i bolestan, i više nije verovao u Frankov poraz; pisao je: „Ovo je kraj; svakog dana moguć je pad Barselone. Stratezima, političarima, istoričarima, sve je jasno: izgubili smo rat. Ali, gledano iz ugla običnog čoveka, nisam tako siguran… Možda smo ga dobili.“ Ko zna, možda je bio u pravu što se tiče ovog poslednjeg; što se tiče prvog dela njegove tvrdnje, sasvim nesumnjivo bio je u pravu. U noći 22. januara 1939, četiri dana pre nego što su Frankove trupe zauzele Barselonu, Maćado je s porodicom krenuo u konvoju ka francuskoj granici. U tom sablasnom egzodusu pridružili su im se i drugi pisci, među njima Korpus Barga i Karles Riba. Zaustavili su se u Serviji da Ter i u Mas Faišatu, u blizini Figeresa. Napokon, u noći 27, pošto su prepešačili šeststo metara po kiši, prešli su granicu. Bili su primorani da odbace kofere; nisu imali novca. Zahvaljujući pomoći Korpusa Barge, uspeli su da stignu u Kolijer i da se smeste u hotelu Bunjol Kintana. Za nešto manje od mesec dana pesnik će umreti; majka ga je nadživela tri dana. U džepu Antonijevog kaputa, njegov brat Hose našao je neke beleške; jedna od njih bila je u stihu, možda prvom stihu pesnikove poslednje pesme: „Ovi plavi dani i ovo sunce detinjstva.“
Priča se ovde ne završava. Ubrzo posle Antonijeve smrti, njegov drugi brat, pesnik Manuel Maćado, koji je živeo u Burgosu, saznao je za tu vest iz strane štampe. Manuel i Antonio nisu bili samo braća: bili su veoma bliski. Manuela je vojni ustanak od 18. jula zatekao u Burgosu, poubnjeničkoj oblasti; Antonija, u Madridu, republikanskoj oblasti. Logično je pretpostaviti da bi Manuel, da je bio u Madridu, bio odan Republici; možda je bespotrebno pitati se šta bi se dogodilo da se Antonio nalazio u Burgosu. Činjenica je da je, čim je čuo vest o bratovljevoj smrti, Manuel zatražio da dobije propusnicu i, posle nekoliko dana putovanja po spaljenoj Španiji, stigao u Kolijer. U hotelu je saznao da mu je i majka preminula. Odmah je otišao na groblje. Tamo se, kod majčinog i bratovljevog groba, sreo s bratom Hoseom. Razgovarali su. Dva dana kasnije Manuel se vratio u Burgos.
Ali priča – bar ona priča koju danas želim da ispričam – ni ovde se ne završava. Otprilike u isto vreme dok je Maćado umirao u Kolijeru, streljali su Rafaela Sanćesa Masasa u blizini manastira Santa Marija dal Kuljelj. Sanćes Masas je bio dobar pisac; bio je i prijatelj Hosea Antonija Prima de Rivere, i jedan od osnivača i ideologa Falange. Njegova ratna avantura obavijena je misterijom. Pre nekoliko godina, njegov sin, Rafael Sanćes Ferlosio, ispričao mi je svoju verziju. Ne znam da li se podudara sa istinom i činjenicama; ja vam je sada pričam onako kako mi ju je on ispričao. Zatečen u republikanskom Madridu u trenutku vojne pobune, Sanćes Masas utočište pronalazi u čileanskoj ambasadi. Tu je proveo veliki deo rata; pred kraj rata, pokušao je da pobegne skriven u jednom kamionu, ali su ga zaustavili u Barseloni i, kada su Frankove trupe ušle u grad, odveli su ga u pravcu granice. Nedaleko od nje streljali su ga; meci su ga, međutim, samo okrznuli, te je on iskoristio sveopštu zbrku i pobegao u šumu da se tamo sakrije.
Odande je čuo glasove vojnika koji su krenuli u potragu za njim. Jedan od njih ga je na kraju otkrio. Pogledao ga je pravo u oči. A onda doviknuo svojim drugovima: „Ovde nema nikoga!“ Okrenuo se i otišao.
„Od svih povesti u Istoriji’, pisao je Haime Hil, „povest Španije svakako je najtužnija, / jer se tužno završava.“
Da li se tužno završava?
Nikada nećemo saznati ko je bio taj vojnik koji je spasao život Sanćesu Masasu, ni koja mu je misao bila u glavi dok ga je gledao u oči; nikada nećemo saznati šta su rekli jedan drugom Hose i Manuel Maćado pred grobovima brata i majke.
Ne znam zašto, ali ponekad pomislim da bismo možda, ukoliko bi se otkrila bar jedna od ove dve paralelne tajne, dokučili i neku neuporedivo suštinskiju tajnu?

Prevod sa španskog: Biljana Isailović

Autor je jedan od najznačajnijih i najprevođenijih savremenih španskih romansijera i esejista čiji su romani Salaminski vojnici i Hohštapler na srpskom jeziku objavljeni u izdanju Arhipelaga.

© za srpski jezik: Arhipelag