Hane Lund

Životne vrednosti

Možda može da se pronađe neka vrsta kompromisa, pri čemu će obe strane zadovoljiti svoje životne vrednosti, tako da ne moraju da dobiju simptome stresa?

Beograd, 1. januara 2019.

Ako se čovek nađe u situaciji u kojoj su životne vrednosti na ovaj ili na onaj način ugrožene, rizikuje da se nađe pod stresom.
Životne vrednosti čovek nosi sa sobom. Delimice kao nasleđe, delimice nastale tokom odrastanja kao rezultat stvari kojima je izložen, i njegovih/njenih reakcija na te uticaje. To su, na primer, norme koje preovladavaju upravo u njegovoj/njenoj porodici. Mogu da budu određeni stav prema porodici, higijeni, načinu stanovanja, redu, toku školovanja, obrazovanju, poslu, finansijama, vezama, religioznosti, fizičkoj aktivnosti, pušačkim navikama, navikama u ishrani, navikama po pitanju alkohola i tako dalje. Vrlo često različiti članovi iste porodice imaju iste norme, ali, naravno, ima izuzetaka.
Mnoga deca odrastu jednostavno preuzimajući roditeljske norme – i dobre i loše. Međutim, neka će se deca u određenim trenucima suprotstaviti vrednostima porodice. U nekom trenutku odrastanja pogledaju način života svojih roditelja, i nakon toga svesno ili nesvesno odluče da učine upravo suprotno.
Pored svih tih stvari ili normi, koje se nekritički preuzmu tokom odrastanja, ne postavlja se znak pitanja. Čovek veruje da je to istina. Smatra da je to sasvim prirodno i nešto što „se jednostavno tako radi“. Stoga je za deo ljudi veliko iznenađenje kad sretnu svoje životne partnere i iznenada shvate da taj partner u nekim stvarima ima sasvim različitno mišljenje od onoga za šta su oni sami verovali da je jedina istina.
Možemo da usmerimo pogled ka oblasti finansija i vidimo, šta tu mogu da budu životne vrednosti.
Peter ima 38 godina. Samostalan je. Oba roditelja bili su samostalni preduzetnici, on je odrastao u dobrim uslovima, nikad mu ništa nije nedostajalo materijalno. Kada je završio školu, nastavio je obrazovanje, obrazovao se za trgovinu, tako da je sasvim dobro pripremljen za preuzimanje trgovačke firme koju je pre nekih deset godina kupio.
Tako da je dosta rano postao samostalan. Naravno, nije sam imao sav novac, već je malo pozajmio od roditelja, uzeo veliki kredit s hipotekom na kuću. U godinama koje su usledile zarađivao je dobro, iako ne i impresivno. Bilo je to tačno koliko je bilo potrebno za rente i rate velikog kredita. Još nije počeo da vraća pozajmicu roditeljima. Bilo je dovoljno dobiti za razumnu platu za njega samog, ali ništa više.
Bilo je perioda kad je malo škripalo. Sedeo je s računima koje u tom trenutku nije mogao da plati i pokušavao je i da dobije odlaganje plaćanja od različitih dobavljača.
U tim situacijama doživljavao je paničan strah, kad noću nije mogao da spava, imao je napade anksioznosti s lupanjem srca, drhtanjem ruku, drhtanjem glasa i izbijanjem znoja.
Peter nije sumnjao da je najbitnije u njegovom životu, što se finansija tiče, da ima potrebnu sigurnost. To mu ranije nije bilo jasno: tokom odrastanja uvek je bilo dovoljno novca, i tek je nedavno suočen sa situacijom gde je bilo premalo novca za ono što želi.
Pre šest godina venčao se s Marijane, koja je godinu mlađa, školovana za rad u apoteci i ima posao. Ona ima odličnu platu, koja ide u zajedničko domaćinstvo. Marijane ne vidi problem kad dođe opomena za neplaćen dug. Ona je, zapravo, s vremena na vreme malo rasipna. Voli da troši. Tu i tamo ode u veliki šoping i potroši stravičnu količinu novca za kratko vreme. Nema uvek dovoljno novca na računu za takvu potrošnju, ali brzo će stići, i ona to zna. Zato ne dozvoljava da crveni brojevi na bankovnom računu utiču na nju, već je spremna „da jednostavno pozajmi još malo“. Ona ne vidi da imaju problem.
Peter i Marijane imaju veoma različite životne vrednosti u oblasti finansija. Peter je za sigurnost, Marijane više za slobodu.
Pouka je da Petera obuzme paničan strah ako njegova sigurnost nestane. Ali na ovom ili onom planu je primoran da prihvati da Marijane živi u drugačijem modelu sveta, ima druge norme. I primoran je da prihvati da će Marijane biti jednako uspaničena ako je previše usko ograničena u svojim mogućnostima razvoja. Iskustvo kaže da što je životna vrednost jača, to ranjiviji postajete kada joj nešto zapreti.
U Peterovom slučaju je reakcija upravo simptom nekog osećanja. To će reći da postoji neka vrsta signalne vrednosti u reakcijama koje dobija i u trenutku kad se to konstatuje, postoji mogućnost da se simptomi stresa iskoriste za nešto razumno. Što više njemu znači da ima sigurnost, to se više uspaniči ukoliko ona nestane. Dakle, to je oblast u kojoj dve strane zaista mogu jedna drugoj da priušte stres. Jer čije su životne vrednosti najbitnije? Ko treba da se prilagodi? Ili možda može da se pronađe neka vrsta kompromisa, pri čemu će obe strane zadovoljiti svoje životne vrednosti, tako da ne moraju da dobiju simptome stresa?