Eđidio Ivetić

Mediteran koji je merljiv

Jadran je veliki sistem koji je spojio obale a zatim i zaleđa.

Beograd, 27. jula 2022.

Bez obzira na to kako se posmatra, Jadran se ukazuje kao veliki sistem koji je spojio obale a zatim i zaleđa. To je Mediteran koji je merljiv. Drevni običaji do pre sto godina mogli su da se vide na raznim mestima: dalmatinske barke na vašaru u Senigaliji ili u Porto Rekanatiju radi odlaska na hodočašće u Loreto; barke iz Kjođe i s Burana u istarskim lukama; brodovi iz Kotora ukotvljeni u Trstu; čamci iz Ankone i Fana u Lošinju, Zadru i Splitu. Fotografije ili prelepe slike Uga Flumijanija i razglednice s početka 20. veka ovekovečile su (srećom) jedan živopisan svet koji je preživeo i u doba parobroda i prvih aviona: običan svet male kabotaže, bragoca, trabakula, bracera (nazivi za plovila, koji zvuče veoma jadranski), prometa koji je obeležio Jadran više nego druga mediteranska mora i koji je opstao do Drugog svetskog rata. Tridesetih godina u Zadru su istovremeno mogli da se vide hidrokrilci, futuristički izraz Jadrana koji je tek trebalo da dođe, i stare barke koje su ostavljale utisak nekog srednjeg veka koji je uporno opstajao. Slika Fana, Senigalije, Šibenika i Dubrovnika 1940. nije se menjala: niz pramaca, šuma užadi, lica pomoraca i ribara; svaki pramac s dva naslikana oka; bili su to poslednji znaci kontinuiteta.
Jadran je privlačio pažnju naučnika još od 18. veka, očaravao je ljude kao što su to bili Luiđi Ferdinado Marsili, Vitalijano Donati i Alberto Fortis. Za naučnu istoriju Jadrana, veoma su značajne četiri zajedničke ekspedicije (1911–1914), koje su sačinjavali brodovi Najada, austrijske mornarice, i Kiklop, italijanske mornarice: izučavale su fizičke i prirodne karakteristike Jadrana i došle su do mnoštva otkrića iz oblasti geologije, hidrologije, biologije i zoologije mora. Osim stanica u Trstu i Rovinju (italijansko-nemačke od 1930. do 1945), u Splitu je 1930. osnovan Jugoslovenski institut za okeanografiju.
Posle Drugog svetskog rata, okeanografija je doživela eksponencijalni rast u svetskim okvirima, u korak sa eksploatacijom svih morskih resursa. Jadran je bio dodatno izučavan u pogledu njegove geološke i geofizičke strukture, između ostalog i zbog iskorišćavanja prirodnog gasa. Od šezdesetih godina italijanska strana, odnosno nacionalni savet za nauku, često u saradnji s ratnom mornaricom i u skladu s međunarodnim naučnim inicijativama okrenutim upoznavanju Mediterana, povećala je istraživanja na Jadranu. Od sedamdesetih godina sprovodi se zamisao o praćenju onog što je poznato; to se odnosi na zatvorena mora, Mediteran, pa i na Jadran.
Sve veća scijentifikacija Jadrana otkrila nam je svaki aspekt ovog mora. Nema više tajni. Razdaljine i dubine mora mere se GPS-om, vremenske prognoze objavljuju se neprekidno, u realnom vremenu. Sad već vlada opšti stav da je more prirodni i geološki sistem, živi organizam koga ljudske aktivnosti stavljaju na iskušenje. Ilustracija za tekst Eđidio Ivetić – Iz Istorije Jadrana Istovremeno, morfološke transformacije morskog dna na severnom Jadranu, zagađenje đubrivima, uticaj klimatskih promena na morsku floru i faunu, sve dramatičnija sudbina Venecije, antropizacija, totalna urbanizacija italijanske obale, čija je posledica jadranski grad dug 1.400 kilometara, svedoče nam o velikoj krhkosti ovog sistema. Takozvana litoralizacija, demografsko i ekonomsko pomeranje prema obalama, i, samim tim, njihov poremećaj, rasprostranjena banalizacija mesta koja ne bi trebalo da budu letovališta i unovčavanje svakog metra s pogledom na more jesu činjenica. Ukratko, očevidna je geografska, naučna, ekonomska i ekološka konačnost Jadrana. I to je danas prva i često jedina percepcija jadranske dimenzije. Ona pokriva, u kolektivnom imaginariju, značenja i simbole koje je more imalo u prošlosti. I, uprkos svemu tome, istorija Jadrana, kao ideja, istraživanje, naracija, ukazuje se kao neminovan put za ponovno pronalaženje i promišljanje ovog mora.