Donald Džastis – Pesma
Muškarci u četrdesetim
Donald Džastis
Oni osećaju
Kao na palubi broda, da se nešto ispod njih pomera.
Beograd, 9. jula 2023.
Muškarci u četrdesetim
Uče da meko zatvaraju
Vrata soba u koje se
Neće vraćati.
Na odmorištu između dva sprata
Oni osećaju
Kao na palubi broda, da se nešto ispod njih pomera
Premda blago.
I duboko u ogledalima
Iznova otkrivaju
Lice dečaka koji u tajnosti vežba
Da veže očevu kravatu.
I lice tog oca,
Još toplo od one tajne pene.
I sada su više očevi, no sinovi.
Nešto ih ispunjava, nešto
Poput zvuka cvrčaka u sumrak,
Ogromnog poja,
Koji ispunjava šume u podnožju brega
Iza njihovih kuća pod hipotekom.
Preveo Dušan Vojnović
mart 2023. godine
Pesmu „Muškarici u četrdesetim“ poslušajte u kazivanju Dušana Vojnovića na Jutjub kanalu @LepeReci:
https://www.youtube.com/watch?v=6Rnh3D_Gh4U
Napomena prevodioca: „Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovjek je još mlad da bi imao želja a već star da ih ostvaruje. Tada se u svakome gase nemiri, da bi postao jak navikom i stečenom sigurnošću u nemoći što dolazi. A ja tek činim što je trebalo učiniti davno, u bujnom cvjetanju tijela, kad su svi bezbrojni putevi dobri, a sve zablude korisne koliko i istine. Šteta što nemam deset godina više pa bi me starost čuvala od pobuna, ili deset godina manje pa bi mi bilo svejedno. Jer trideset godina je mladost, to sad mislim, kad sam se nepovratno udaljio od nje, mladost koja se ničega ne boji, pa ni sebe.“
Ovako je o vododelnici životnog toka, na kojoj se bistra, brza i razigrana mladost polako preliva u pitomim obalama uobručenu, široku, ali i sve muljaviju vodenu masu koja nosi sve pred sobom ka svom uviru, pisao Meša Selimović.
Na nju nas je podsetio i Đole Balašević pesmom „Na pola puta“. I zaista, ta fina granica, za koju mnogi pogrešno veruju da se pomerila ka pedesetim, veoma se jasno očituje, kako u laganom fizičkom i mentalnom kopnjenju, tako i u pristupu ka materijalnom svetu, koji od ofanzivnog postaje defanzivan i zaštitnički, manje okrenut sebi, a najčešće snažno usmeren ka deci i porodici.
Donald Džastis je veliki američki pesnik. Dobitnik Pulicerove nagrade, predavač na prestižnim univerzitetima (među kojima i na Sirakjuz univerzitetu, što ga na još jedan način spaja sa svojim prevodiocem), među čijim su se studentima nalazili i mnogi budući izuzetni pesnici i književnici, poput Rite Dav, Džejmsa Tejta, Vilijama Staforda, Elen Brajant Vojt i Džona Irvinga.
Veliki majstor slobodnog ali preciznog i višeslojnog stiha, prožetog prepoznatljivim ritmom koji odiše mirnoćom, Donald Džastis je za života objavio trinaest zbirki pesama.
Pesma „Muškarci u četrdesetim“ svakako spada u njegove najpoznatije stihove.
Ona govori o starenju, očinstvu i preuzimanju odgovornosi, o trenutku kada muškarac baca setni pogled unazad, ali i s punom ozbiljnošću sagledava svoju porodičnu i ličnu budućnost. Ta prošlost nalazi se iza metaforičnih „vrata“ koja se tiho zatvaraju i čije se kvake više neće hvatati. Nije reč više o sazrevanju – ta priča je završena – reč je o odgovornosti koju preuzimaju i o starenju koje se pojavljuje kao daleka tačka u dvogledu, ali koja će od tog trenutka postajati sve veća, i to ne zato što se brže kreće, jer ona to čini jednoličnom brzinom otkucaja sata, već zato što se pod teretom odgovornosti muškarci kreću sve sporije. Isprva retko, a zatim sve češće, baš kao što Džastis primećuje, oni i zastanu i gotovo fizički osete to „nešto“ što se pomera između spratova, u ogledalima i „iza njihovih kuća pod hipotekom“. To „nešto“ sasvim neizbežno.
U ogledalima se nalazi očinska pouka i detinjska radoznalost, ali i težnja ka odrastanju i dostizanju upravo te muškosti koja nameće upravo takvu odgovornost.
Nema tu straha, samo svesti da se to „nešto“ očitava u svakom postupku muškarca i u njegovoj prirodom predodređenoj ulozi. Zadobiti tu ulogu, odigrati je do kraja i u njoj sagoreti predstavlja ostvarenje svakog zrelog muškarca.
Zato Džastis ne tuguje, već setno maše mladosti i opisuje zagrljaj sa odgovornošću koja se svesno i gotovo neizbežno preuzima sa svim svojim isprva gotovo neosetnim a zatim sve težim teretom. Zato je poruka ove pesme ohrabrujuća, jer poneti taj teret i pod njim jednog dana neizbežno pokleknuti upravo i jeste glavna uloga za koju mladost priprema muškarca. Odigrajmo je jako. Do kraja.
