David Grosman – Kolumna

Put na Goli otok

David Grosman

Na Ostrvu sam, ja sam na Golom. Prazno je i pusto. Sami smo.

Beograd, 9. novembra 2019.

Juče u četiri sata posle podne bilo je zatišje u oluji i mogli smo da otplovimo na Ostrvo. Prognoze vremena koje smo na nekoliko sajtova proverili rekle su da će se ponovo pojačati tokom noći. A tada ćemo, mislili smo, biti već u avionu za Izrael. Vlasniku ribarskog brodića smo platili čitavo bogatstvo, jer je bio jedini koji je prihvatio da nas preveze do tamo po takvom vremenu. Tražio je da mu unapred platimo i proklinjao je i pljuvao u more kad je od Rafija dobio čekove. Mrzeo je sebe i svoju pohlepu, a posebno je mrzeo nas. Čekaće nas jedan sat, rekao je i rukom pokazao na svoj sat, ni minut duže a onda će se vratiti na obalu s nama ili bez nas. Izračunali smo: sat na Ostrvu, četrdeset minuta plovidbe nazad, brza vožnja do Beograda – stići ćemo, tesno, ali stižemo na let.
Pokušavam da opišem događaje po redu, onako kako su se dogodili, da sačuvam sekvence. Veći deo plovidbe smo stajali blizu pramca. Ljuljali smo se s brodićem, vetar i more su nas šibali, a vazduh je smrdeo na mrtvu ribu. Vlasnik brodića je zarežao da se približava bura, jak severni vetar. Policija već blokira puteve, jer je to vetar koji prevrće automobile.
Onda sam ugledala Ostrvo u magli i noge su klecnule. Ušla sam u kabinu. Poželela sam da na trenutak budem sama pre nego što kročimo na Ostrvo. Kiša se iznenada vratila. Teška i gusta.
Zapisala sam: već može da se vidi Goli otok. Osećaj? Malo zastrašujući. Vrsta strahopoštovanja.
Izlazim napolje.
Nina mi nešto kaže. Nemoguće je razumeti. Viče mi na uvo koliko ovo ostrvo liči na ono na Arktiku. Oba liče na glavu velikog krokodila koji leži u vodi. Brodić uplovljava u malu luku. Most je od trulog drveta. Drvene grede plutaju oko njega. Naduveni leš zeca leži u gustoj morskoj travi. Snažan vetar sve čisti pred sobom. Teško je pričati, teško se čuje. Kiša poput iglica udara po svakom deliću izložene kože. Vlasnik vezuje brod za mali kameni stub na obali i približava ga uz betonski zid luke. Ne pomaže nam da izađemo s broda. Rafael se penje na kameni dok i pruža nam ruku. Prva se penje Vera, za njom Nina, pa ja.
Na Ostrvu sam, ja sam na Golom.
Prazno je i pusto. Sami smo. Samo ludak može da dođe ovde po ovakvoj oluji. Vlasnik odvezuje brodić i brzo otplovljava. Nadam se da samo traži bolje mesto da se usidri tokom sledećih sat vremena. I dalje mi je teško da shvatim da smo na Golom otoku. Hladnoća i kiša nam ne dozvoljavaju da osetimo svečanost ovog trenutka. Naravno, niko od nas nije razmišljao o tome da ponese sa sobom kišobran, ali ionako ne bismo mogli da ga koristimo po ovom vetru. Vera trči između lokvi kiše, širom otvorenih usta. Brinem da ne padne jer šta bi onda bilo. Rafi ide za njom sa „sonijem“. Odvajam se od njih. Ponovo – želim sama da upijem prvi susret sa ovim mestom.
Čudi me da ovde ima ne baš malo kamenih građevina. Dvospratnih kasarni. Nisam to tako zamišljala. Ima i železničkih šina, očigledno za saobraćaj između logora. Čitala sam na nekom mestu da hrvatsko Ministarstvo za turizam želi da ovo mesto pretvori u atrakciju za turiste. Ali ono što me najviše iznenađuje je vegetacija – drveće i žbunje. Kad je Vera bila ovde, nije bilo nikakvog rastinja i pretpostavljam da su se promene dogodile kad je „Logor za prevaspitavanje“ pretvoren u kazneni zatvor za obične kriminalce.

Prevod sa hebrejskog: Dušica Stojanović Čvorić

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih izraelskih i svetskih pisaca. Njegov novi roman Život se sa mnom mnogo poigrao upravo je objavljen u izdanju Arhipelaga.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs