Danilo Kiš – Prvih 90 godina

Biografija za priču: Danilo Kiš

Gojko Božović

Danilo Kiš nije samo ime jednog književnog opusa, već ime jedne trajne i pouzdane vrednosti.

Beograd, 22. februara 2025.

Biografija Danila Kiša je poput piščeve priče. Priča je počela piščevim rođenjem, 22. februara 1935. godine u Subotici. Otac mu je Eduard Kiš, mađarski Jevrejin, majka Milica Dragićević, rodom sa Cetinja.
Najpre je pisao pesme. Godine 1953. objaviće pesmu „Oproštaj s majkom“. Uskoro objavljuje prve priče. Kiš će se ponašati kao „skriveni pesnik“: pesme će pisati retko, objavljivati još ređe. Tek posle piščeve smrti (15. oktobra 1989. u Parizu) biće objavljena njegova knjiga Pesme i prepevi.
Prve knjige Kiš objavljuje 1962: u jednom tomu štampani su kratki romani Mansarda i Psalam 44. Mansarda je najeksperimentalnije piščevo ostvarenje. Veoma različit od Mansarde, Psalam 44 začinje Kišovo pripovedanje o logorima.
Kišov porodični cirkus, mada nije objavljivan tim redom, uistinu počinje knjigom kratkih priča Rani jadi. U tim pripovetkama govori se o težini odrastanja i spoznavanja sveta. O ranim jadima detinjstva niko u srpskoj književnosti nije pisao značajnije od Kiša u Ranim jadima i Andrića u pripovetkama iz knjige Deca. Roman Bašta, pepeo produžava povest o propasti porodice, dok roman Peščanik, potekao iz pronađenog očevog pisma, zaokružuje trilogiju.
Treću fazu u Kišovom pripovedačkom delu predstavlja novelistički period. On se otvara Grobnicom za Borisa Davidoviča (1976), a produžava Enciklopedijom mrtvih (1983) i posthumno objavljenom knjigom Lauta i ožiljci. U Grobnici za Borisa Davidoviča pripoveda se o logorskom svetu 20. veka i stradanju čoveka u istoriji. Dokumentarno pripovedanje o smrti i stradanju u istoriji i o velikim pričama koje do toga dovode Kiš nastavlja u Enciklopediji mrtvih.
Povodom Grobnice za Borisa Davidoviča otvoriće se jedna od najvažnijih polemika u istoriji srpske književnosti. Kiš će biti optuženće njegova strasna i uverljiva odbrana označiti odbranu prava na modernitet u književnosti. Iz te polemike, koja je u jednom trenutku prerasla u suđenje, a sve vreme imala elemente surovog javnog, društvenog i književnog pozorišta, proizašao je Čas anatomije, briljantna poetičko-polemička rasprava, najvažnija knjiga te vrste napisana na srpskom jeziku. U uvodu Časa anatomije Kiš je definisao prirodu polemike, ukazujući na njen politički aspekt i na zavist književne čaršije. Čas anatomije nije samo trenutak u kome je Kiš superiorno odbacio optužbe i bacio rukavicu u lice nedostojne hajke, to je jedan od prelomnih trenutaka u poetičkom razvoju savremene književnosti.
Drugu polovinu 70-ih i najveći deo 80-ih Kiš provodi u Parizu. Odlazak u Pariz jeste vrsta protesta prema okolnostima u kojima je tekla polemika. Ali Kišove knjige, u isto vreme, učestvuju u stvaranju jedne od najsnažnijih čitalačkih posvećenosti u savremenoj književnosti, stalno objavljivane u novim izdanjima i stalan izazov generacijama čitalaca, pisaca i kritičara.
Nijedna generacija pisaca i čitalaca posle Časa anatomije nije ostala bez vlastitog određenja prema Kišu i njegovoj literaturi. To je moguća definicija modernog klasika koji nije ostajao u zadatim okvirima, ni prihvatao bilo koje skučene norme.
O Kišu, kao živoj tradiciji svetske književnosti, pisali su neki od vodećih savremenih pisaca: Kundera, Magris, Konrad, Esterhazi, do Vilijama Volmana i Havijera Serkasa kojima je Kiš književni junak i poetičko uporište. „Od Kiša sam naučio šta je politički stav“, kaže Volman. Kišove knjige se prevode i na Istoku i na Zapadu, i na velike i na male jezike.
Živeći u svom vremenu i s njegovim malim i velikim zlodusima, Kiš je postao nepotkupljivi svedok. Bio je pisac sa stavom i pisac s delom. Kod Kiša su se neprestano mešali i stapali život i literatura, ali se nikada nisu mešali različiti principi i različite vrednosti. Danilo Kiš nije samo ime jednog književnog opusa, već ime jedne trajne i pouzdane vrednosti.
Ostajući ostavština za budućnost, Kišovo delo je trajno aktuelno: u času kada je napisano, danas kada ga iznova ili prvi put čitamo, sutra kada ćemo mu se ponovo vraćati.