Čarls Simić – Esej

Beleške o poeziji i filozofiji

Čarls Simić

Bilo je to sutradan po oslobođenju Beograda. Sve u vezi s tim trenutkom još mi je živo pred očima.

Beograd, 14. aprila 2020.

Vitezovi tužnog lika sede do kasna nad knjigama sa uškicama

Ovo je priča mog oca. Čitavog života bio je fasciniran filozofijom. Voleo ju je. On je taj koji mi je dao Hajdegerov Bitak i vreme. Čitali smo najteže odeljke zajedno i vodili beskonačne rasprave o toj knjizi.
„Filozofi amateri, najgore vrste!“, govorio je za nas.
Nastavio sam da čitam Hajdegera čim su pojedina njegova dela postala dostupna na engleskom. Tako snažna privlačnost bila je neobična za jednog nadrealistu, kakvim sam sebe tih dana smatrao. „Avangarda je revolt i metafizika“, kaže Rozenberg. Nema velike poezije ako se ne oprobate makar u jednoj od te dve stvari. Tako sam ja shvatao nasleđe Remboa i Stivensa. Hajdeger mi je objasnio ono što sam intuitivno slutio o filozofskim ambicijama moderne poezije.
Drugo što me je privuklo Hajdegeru bio je njegov napad na subjektivizam, njegov stav da nije pesnik taj koji govori kroz svoju pesmu, već ona sama. I moje iskustvo je oduvek bilo takvo. Pesnik je prepušten milosti i nemilosti svojih metafora. Sve je prepušteno milosti i nemilosti pesnikovih metafora – čak i Jezik, koji je njihov Gospodar i majstor.

Kako dete proučava minutnu kazaljku na svom satu
Davne 1965. godine poslao sam jednom književnom magazinu neke moje „pesme o stvarima“ (među njima i „Viljuške“). Vraćene su mi zajedno s pismom u kojem je, otprilike, pisalo: „Dragi g. Simiću… vi ste, očigledno, senzibilan momak, pa što onda gubite vreme pišući o noževima, kašikama, viljuškama?“
Pretpostavljam da je urednik pošao od toga da postoje stvari koje su dostojne poezije ali da viljuška u mojoj ruci nije jedna od tih. Drugim rečima, „ozbiljne“ teme i „ozbiljne“ ideje čine „ozbiljne“ pesme, i slično. I da je on samo pokušavao da me očinski posavetuje.
Bio sam iznenađen odbojnošću nekih ljudi prema tim mojim pesmama. „Povratak na same stvari“, rekao je Huserl, a isto to su mislili i imažininisti. I meni se činilo da je neki predmet, sam po sebi nasvodljiv, sasvim podesna stvar od koje treba početi.
Takođe su me privlačile disciplina, pažnja koja se od vas traži, kao i dijalektika koja s tim ide. Gledaš, a ne vidiš. Toliko ti je poznato, da je nevidljivo, i tako dalje. Hoću reći, bilo ko može da primeti ako podvaljujete. Kad je reč o viljuškama, svi su stručnjaci.
Plus, svaka istinska poezija je, po mom mišljenju, antipoezija.

Kao lepotice u stoletnom snu
Svet je goreo u plamenovima, a ja sam škripavo gudeo po mojoj violini. Beba Neron. Jednom kada sam išao na pijacu video sam ljude prerezanih vratova. Zatim sam dobio vaške noseći nemački šlem.
To je bila čuvena priča u mojoj porodici. Sećam se tih hladnih i gladnih posleratnih zima, kad bismo se svi šćućurili oko šporeta na ugalj, pričajući i vajkajući se do kasno u noć. Pre ili posle, u cilju nekakvog komičkog opuštanja, povela bi se priča o mom nemačkom šlemu punom vaški. Starcima bi suze pošle na oči. Dete, dovoljno glupo da tumara naokolo sa šlemom punim vaški. Gmizale su svuda po njemu! I slepac bi ih video!
Sedeo sam bez reči, pretvarajući se da je i meni podjednako zabavno. Klimajući glavom u znak saglasnosti istovremeno sam mislio u sebi, kakva gomila idiota! Naravno, pojma nisu imali kako sam nabavio taj šlem, a ja nisam imao nameru da im ispričam.
Bilo je to sutradan po oslobođenju Beograda. Nekoliko starijih dečaka i ja otišli smo na vašarište pored Crkve Svetog Marka, povremeno tu i tamo smotavši ponešto. Iznenada smo ih spazili! Dva nemačka vojnika, očito mrtva, opružena preko tla. Prišli smo da ih bolje osmotrimo. Nigde ni traga od njihovih čizama, ali je tu bio šlem, koji se otkotrljao u stranu. Ne sećam se šta su drugi uradili, ali ja sam otišao po šlem. Išao sam na vrhovima prstiju da ne probudim dvojicu mrtvih. Takođe sam skrenuo pogled. Uopšte nisam video njihova lica, iako ponekad mislim da jesam. Sve drugo u vezi s tim trenutkom još mi je živo pred očima.

Prevod sa engleskog: Vesna Roganović

Autor je veliki američki pesnik i esejista srpskog porekla, čije su knjige izabranih eseja Čudovište voli svoj lavirint, Gledaj dugo i netremice i Tamo gde počinje zabava objavljene u izdanju Arhipelaga.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs