Čarls Simić – esej

Jug i američki san

Čarls Simić

Pričali si mi ljudi koje sam sretao na ovom mom putovanju, nešto je negde pošlo naopako sa američkim snom.

Beograd, 11. marta 2017.

Prvi put sam upoznao Jug 1961, kada sam proveo nekoliko meseci u Fort Gordonu u Džordžiji, na obuci za vojnog policajca, dok sam služio vojsku. Tokom nedeljnih izlazaka išao sam u Ogastu, gde niste imali šta drugo da radite sem da se opijate u krčmama prepunim vojnika. To baš i nije bilo najprijatnije mesto za nekog severnjaka, u vreme dok su odasvud pristizale vesti o premlaćivanju, a ponekad čak i ubistvima žena i muškaraca koji su protestovali protiv segregacije. Čak i da niste tražili kavgu, neizbežno biste se upustili u neku s meštanima. Ovo mesto kipti od mržnje, pomislio sam tada. Sve se tokom godina promenilo, dakako, kao i moje shvatanje tih složenih odnosa. Bilo je sigurno mnogo rasista, ali i onih savesnih građana koji su davali sve od sebe da ublaže nepravdu u svojoj sredini.
Osamdeset kilometara udaljen od Džounstauna u Misisipiju je Oksford Vilijama Foknera. Ima ljupki trg ispred zgrade suda, knjižaru koja se može meriti s bilo kojom u Njujorku ili Bostonu, lepe kafiće i restorane s tremovima na sprat čije stolice i stolovi gledaju na trg. Gosti u njima satima dokoliče, srkuću piće i brbljaju. Ovde bi se dalo živeti – pomislite – u bezvremenoj sadašnjosti. Banka, crkva, nekoliko luksuznih radnji, berbernica i hotel – treba li vam više od toga? Popodne, kada se senke izduže a žega malo popusti, obuzme vas osećaj samozadovoljstva, kao da je sve naokolo toliko divno i krasno da zaista nema potrebe zamajavati se s neznancem s kojim ste se slučajno upustili u razgovor.
Jednog drugog oblačnog dana odvezao sam se na jug ka Hetisburgu i Mobajlu. Ulične tezge s voćem bile su krcate zrelim breskvama, paradajzima i lubenicama. Nudile su i nešto kao „marinirani kikiriki“, što se nisam usuđivao da probam. Na radiju je goruća tema bila nova politika koja je upravo prošla zakonodavnu proceduru Misisipija, i koja će iz obavezne medicinske zaštite isključiti šezdeset pet hiljada najugroženijih starijih sugrađana i hronično obolele pacijente sa ozbiljnim smetnjama, prepuštajući ih da se prilikom nabavke lekova oslanjaju isključivo na federalnim fondovima finansiranu Mediker. Guverner, koji je indirektno bio nadležan za izvršenje te odluke, bivši predsednik nacionalne Republikanske stranke. Po njegovom mišljenju, poreski obveznici ne treba od svojih zarada da izdvajaju za besplatnu zdravstvenu zaštitu onih koji bi mogli da rade i brinu o sebi ali neće to da učine.
Većina slušalaca koji su se uključivali u program zvučala je prestrašeno. Domaćin programa stalno je naglašavao da su njihovi strahovi preuveličani, da će Mediker pružiti pomoć; ali ovi se nisu primali na to. Uporno su ponavljali da već imaju dovoljno teškoća prilikom prijavljivanja za federalne kartice za jeftinije lekove. Domaćin programa optuživao je za to fiskalnu krizu u državi izazvanu povišicama plata prosvetnim radnicima, a isto je učinilo još nekoliko slušalaca. Bio je spreman da prizna da možda doista nije u redu način na koji se postupa sa starima, ali ih je molio da shvate da se na koncu ništa i ne može učiniti. Na videlo je izašla nemoć i kolebljivost ne tako malog broja ljudi da se otvoreno suoče s najrazličitijim teškoćama koje pogađaju njihove starije sugrađane. Već poznati kurs republikanaca – manji upliv vlasti, bez novih poreskih nameta – najzad je ućutkao najtvrdoglavije glasove slušalaca koji su prigovarali.
Na nedostatak saosećanja za one koji nisu imali dovoljno sreće u životu može se naići i u Nju Hempširu, gde ja živim. Naši političari su bezdušni baš kao i oni u Misisipiju i sebe doživljavaju, uprkos drugačijim obećanjima, kao nekog ko je izabran prvenstveno da služi dobrostojećima. Neka prežive oni koji su najprilagođeniji, njihov je stav. Međutim, ne pominju Boga kad krenu sve redom da uveravaju kako siromašni i treba da ostanu siromašni. Što se tiče gubitnika, i na Severu i na Jugu, njihov bes nije usmeren protiv političara. To je jedna od velikih zagonetki novije američke politike: glasači koji oduševljeno daju svoje glasove onima koji rade protiv njihovih interesa, koji više mare za „porodične vrednosti“, školske molitve, puške, abortus, istopolne brakove ili nastavu o evoluciji nego za to da imaju pristojnu zdravstvenu zaštitu i da zarađuju onoliko koliko im je dovoljno da normalno žive. Vode tričave rasprave, kao što se nedavno desilo u Alabami, o tome da li Deset Božjih zapovesti treba okačiti u sudnici, dok se za školovanje njihove dece i dalje premalo izdvaja iz državne kase, a njihove pretrpane državne škole postaju opasna mesta puna nasilja. Rezultat ovakvih dogmatskih nedoslednosti i uverenja – na koja sam nailazio svuda gde sam bio – jeste rascepkanost: „rastuća društvena, fizička, ekonomska i kulturna podvojenost među samim Amerikancima“, kako piše Šeldon Hokni u knjizi Gde smo sada, glasovi južnjačke nesloge.
Desetak kilometara niže na magistralnom putu je Mobajl s njegovim modernim oblakoderima, a nedaleko odatle, na istočnoj obali Zaliva, ljupka varošica Ferhoup sa elegantnim buticima, umetničkim galerijama i dobrim restoranima. Ferhoup je osnovan 1884. kao ogledna zajednica, nadahnuta verom u zemlju kao zajedničko nasleđe, i kao kooperativna politička zajednica oslobođena svih vrsta privatnog monopola i mogućnosti međusobne otimačine.
Da, da, pričali si mi ljudi koje sam sretao na ovom mom putovanju, nešto je negde pošlo naopako sa američkim snom.

Prevod sa engleskog: Vesna Roganović

Autor je veliki američki pesnik i esejista srpskog porekla, čija knjiga izabranih eseja Tamo gde počinje zabava nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs