Branko Milanović – Kolumna

Šumpeterov hotel: nejednakost zarade i društvena mobilnost

Branko Milanović

Što je nejednakost u društvu veća, manje je verovatno da će se naredna generacija pomeriti nagore. Ili, obrnuto, manja je verovatnoća opadanja bogatih.

Beograd, 28. aprila 2016.

U jednoj od retkih diskusija o nejednakosti Jozef Šumpeter je dao metaforu razlike između nejednakosti koju uočavamo u nekom vremenskom trenutku i društvene (ili međugeneracijske) mobilnosti. Zamislimo, piše Šumpeter, višespratni hotel na čijim višim spratovima ima manje ljudi, a sobe su mnogo lepše. U svakom trenutku na nižim spratovima bi bilo mnoštvo ljudi u skučenim sobičcima, dok bi u lepim i udobnim sobama na najvišim spratovima s pogledom uživala nekolicina gostiju. Neka se gosti izmešaju i menjaju sobe svaku noć. Šumpeter je rekao da upravo to čini društvena mobilnost: u svakom trenutku postoje bogati i siromašni, ali ako produžimo vremenski period, današnji bogati biće jučerašnji siromašni, i obrnuto. Gosti iz prizemlja (ili barem njihova deca) dospeli su do vrha, dok su se oni s vrha možda srozali na dno.
Šumpeterova metafora dugo je važila i za neujednačenosti u Sjedinjenim Državama. Smatralo se da je u nejednakost u Sjedinjenim Državama u dvadesetom, čak i u devetnaestom veku mogla biti veća od nejednakosti u Evropi, ali vladalo je mišljenje i da je američko društvo bilo fluidnije, s ne tako strogom klasnom podelom i s većom društvenom mobilnošću. (Naravno, takvo stanovište previđalo je ogromnu rasnu podelu u Sjedinjenim Državama.) Drugim rečima, nejednakost je bila cena koju je Amerika platila za veću društvenu mobilnost.
To je bila ohrabrujuća slika, u skladu sa idejom „američkog sna“. Ali da li je bila realistična? To, zapravo, nikad nismo saznali, jer su konzistentne studije međugeneracijske mobilnosti počele da se izvode tek nedavno – do tada smo imali samo anegdotska svedočenja o životima doseljenika. Ali pre nego što se osvrnem na rezultate tih studija, želeo bih da kroz jednostavnu sliku objasnim odnos između nejednakosti i društvene mobilnosti.
Zamislite dijagram podele društava prema društvenoj mobilnosti i nejednakosti. Na osnovu pomenutog primera, Sjedinjene Američke Države bismo smestili u kvadrant visoka nejednakost, visoka mobilnost. Lako je zamisliti društva u poziciji visoka nejednakost, niska mobilnost: feudalna društva bi bila ekstreman primer, ali pod ovu kategoriju bi potpala i sva društva s velikom neujednačenošću u zaradama i sa utvrđenom moći elita. Zato ćemo u ovaj kvadrant upisati Latinsku Ameriku ili Pakistan. Jednako lako je dosetiti se zemalja koje bi se obrele u kvadrantu niska nejednakost, visoka mobilnost: verovatno nordijske zemlje s jakim javnim obrazovanjem koje omogućava visoku međugeneracijsku mobilnost, dok preraspodela tekućeg dohotka osigurava nisku nejednakost.
Mnogo je teže naći primere društava u poziciji niska nejednakost, niska mobilnost. Unekoliko je prirodno smatrati da ako društvo karakteriše niska nejednakost, teško će biti trajno zadržati sinove i ćerke onih s nešto nižom zaradom (od druge grupe) ispod zarada sinova i ćerki te druge grupe. Mogli bismo se čak zapitati šta mobilnost zaista znači u ovim slučajevima: ukoliko se zarade ljudi i klasa razlikuju za nemerljivo mali iznos, a vaša deca ostaju bogatija za tu tričavu razliku od moje dece, nisam siguran da je takav nedostatak društvene mobilnosti naročito važan. Možda bi neka svojevrsna esnafska društva u kojima se profesija ne može slobodno odabrati, ali s malim razlikama između zarada u različitim profesijama, mogle svrstati u tu kategoriju. Komunistička društva su zbog izvesnih aspekata mogla biti (slabi) kandidati za severno-istočni kvadrant.

Pošto smo sada organizovali naše rasuđivanje, razmotrimo empirijske dokaze. Najčuveniji dokaz potiče iz nedavnog rada Majlsa Koraka, a nadovezuje se na prethodne studije Garija Solona, Blandena, Grega i Mekmilana, Bjorklunda i Jantija i drugih. Ovi autori su našli snažnu korelaciju između tekuće i međugeneracijske nejednakosti ili, drugim rečima, između nejednakosti i niske društvene mobilnosti: što je nejednakost u društvu veća, manje je verovatno da će se naredna generacija pomeriti nagore (ili, obrnuto, manja je verovatnoća opadanja bogatih). Dakle, predstavljeno u svetlu našeg jednostavnog dijagrama, Korak nalazi da su društva poređana po dijagonali: nema izuzetaka, bilo da društva ispoljavaju odlike američkog sna ili esnafskog tipa.
Taj rezultat, koji je Alan Kruger nazvao krivom Velikog Getsbija, implicira da nema američkog eksepcionalizma. Ispostavlja se da je utešna predstava visoke nejednakosti koja ne ometa međugeneracijsku mobilnost lažna. Visoka nejednakost u sadašnjem trenutku ojačava razlike između generacija i otežava društvenu mobilnost. Ovo sam, između ostalog, istakao i ja u nedavnom radu s Rojem van der Vajdom. Koristili smo američke mikropodatke za period od 1960. do 2010. da pokažemo da su siromašni stanovnici američkih država s višom početnom nejednakošću imali niži rast zarada u narednim periodima.
Ovaj važan zaključak – da su društva koja postoje (za razliku od onih iz domena snova) raspoređena duž dijagonale naše tabele – ima dve bitne implikacije: (1) američki eksepcionalizam u raspodeli zarade nije utemeljen u realnosti, i (2) možemo koristiti, s velikim stepenom pouzdanosti, lako dostupne podatke o trenutnoj nejednakosti kao prediktore društvene mobilnosti. Zato se ne može tvrditi da su društva s visokom nejednakošću zarada ujedno i društva koja gotovo svima ravnopravno nude mogućnosti. Sasvim je suprotno – opažena visoka nejednakost zarada u ovom trenutku implicira neravnopravnost u prilikama za napredovanje.

Prevod sa engleskog: Ana Ješić

Autor je poznati ekonomista, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za pitanje nejednakosti, profesor na City University u Njujorku, nedavno je objavio knjigu Globalna nejednakost.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs