Ana Ristović – Esej

Novogodišnje čestitke

Ana Ristović

A onda su, jednog dana, ljudi počeli da čestitaju praznike svim svojim prijateljima na društvenim mrežama. I srećno nam bilo.

Beograd, 27. decembra 2020.

Na njima je neprestano vejao sneg, onaj pravi, za koji i danas kažemo da je „kao sa razglednica i čestitki“. Predeo je bio tako mekan, da bi se na njegovim oblim, plavičastobelim brežuljcima moglo zaspati. Saonice sa decom vukli su osmehnuti jeleni, kućice su bile kao iz Ivicinog i Maricinog sna. Zvončići su se čuli odasvud, pesma anđela takođe, pa i onima koji u nju nisu verovali. Nasmejane majke i očevi sedeli su za stolom u kuhinji, zaljubljeno gledajući jedno u drugo, kućni ljubimci su se grejali kraj vatre. Deda Mraz je uvek stizao na vreme, deca za stolom su bila pitoma i gledala su s blagim osmehom na usnama u vatru u kaminu i u roditelje. Кao da su ih crtali Jehovini svedoci.
Ničeg od tog sna nije bilo u stvarnosti. Sneg je štipao obraze, gradski oci bi se uvek prekasno setili da je ulice potrebno posuti solju, jer zima bi nas, kad god da je stigla, uvek iznenadila, tako da su se vozila jedva kretala, u gradu je vladao kolaps, a komšija pred zgradom je dugo iskopavao svog snegom zatrpanog stojadina i pritom psovao boga oca, partiju i državu. Drugi komšija je jagnje, upravo doneto sa sela, zaklao u svojoj kadi i još je o tome kasnije često pričao, kao zanimljivu anegdotu. Roditelji su bili bitku sa nestašicom i krizom srednjih godina i nisu razgovarali, osim prinudno, za novogodišnjim stolom, u prisustvu dece, svekrve i tašte, koji su takođe mrljavili reči među sobom kao tvrd i nedovoljno sladak kolač. Novogodišnji program je uvek bio isti, iako se uvek nestrpljivo iščekivao, čaša šampanjca se dizala uvis, od Vardara pa do Triglava i pratio se splet narodnih kola, pa Ismeta Кrvavac i Ambasadori da zapevaju „Zemljo moja“, ali i te zemlje uskoro više nije bilo. Čestitke su, međutim, i dalje trajale, poput nekakve supkulture koja se borila u inat željama koje prenosi internet. Oni osvešćeniji korisnici čestitke sa ljupkim kičastim snežnim predelima zamenjivali su UNICEF-ovim, verujući da time čine i poneko dobro delo. Želja je bilo sve više, a u suštini su bile sve svedenije na one najosnovnije. I ono „sve najbolje“, sve više je zvučalo kao „sve najnormalnije“.
A onda su, jednog dana, ljudi počeli da čestitaju praznike svim svojim prijateljima na društvenim mrežama. Nekom, iz dalje prošlosti, to bi izgledalo kao da je čovek izašao na livadu, brdo ili ulicu ispred svoje kuće i krenuo da viče: „Srećna vam Nova godinaaaaaaa svimaaaaaa, čujeteeeee li meeeeee, srećnaaaaaaa!“ a onda se zaorio pljesak sa svih prozora u blizini. Pljesak koji bi njemu značio odobravanje i pozdrav, a njima – saonice sa jednim nacvrcanim klovnom, al’ Nova godina je, volimo se, hajde, svi. I srećno nam bilo.

Autorka je pesnikinja. Napisala je 101 priču o stvarima koje su nestale iz našeg života. Tu knjigu pod naslovom Knjiga nestajanja objavljuje Arhipelag.