Aleksej Slapovski – Kolumna

Hladni građanski rat

Aleksej Slapovski

Ljudi bolje osećaju nego što to osećanje umeju izgovore. Oni shvataju da je njihova pobeda zasnovana na lažima, licemerju i uskraćivanju prava da odlučuju o svojoj sudbini. Što više viču o dobrobiti zemlje, tim će manje imati obezbeđene uslove da izgrade vlastite kuće i posao.

Beograd, 20. avgusta 2016.

Ne može biti?

Kod nas se lako pišu scenariji.
Na primer, ja efektno počnem na sledeći način: „Guberantor N-ske oblasti Černih ulazi u moskovski restoran. Donose mu kofer pun dolara. On počinje da broji novac, raspoređujući novčanice po stolu kao da su posredi računi.“
– To nikako ne može biti! – govori mi urednik. – Mogu da dozvolim da je gubernator podmitljiv, ali on ipak nije idiot!
Ja mirno odgovaram.
– Kod nas sve može biti.
Ili: „Poverenik za brigu o deci ulazi u bolnicu u kojoj leže deca koja su preživela požar u sirotištu. Najpre ih fotografiše, a potom ih sa širokim osmehom upita: ’Pa, dobro, zgrejali ste se.’“
– Šta, on je potpuno lud? – čudi se urednik. – To svakako ne može biti!
– Može. Još kako.

Hladni građanski rat

U zemlji je u toku Hladni građanski rat.
Petominutne vesti mržnje počinju agresivno-dramatičnim muzičkim numerama u kojima se, na primer, sluša: „Mi ćemo naš, mi ćemo stari svet izgraditi!“
Pobednici, umesto da mirno slave, odnekud se zlobno poigravaju sa pobeđenima, a istovremeno i sa čitavim okolnim svetom.
Zašto?
Ljudi bolje osećaju nego što to osećanje umeju izgovore.
Oni shvataju da je njihova pobeda zasnovana na lažima, licemerju i uskraćivanju prava da odlučuju o svojoj sudbini. Što više viču o dobrobiti zemlje, tim će manje imati obezbeđene uslove da izgrade vlastite kuće i posao.
Ali s kim se mi to borimo?
Sami sa sobom, kako izgleda.
I sami sebe, kao i uvek, iznova pobeđujemo.

Glavno pitanje

Po internetu kruži tekst sa fotografijama pod sarkastičnim naslovom „Unazađena Rusija pod Putinovim režimom“. Tu se vide nove zgrade, vozovi i kombajni, najrazličitija tehnika i najrazličitiji uspesi. Ali možemo se podsetiti da su ljudi u tim novim zgradama zarobljeni beskrupuloznim hipotekama, da mnogi nisu u stanju da kupi kartu iz provincije do blistave Moskve – jer je to skupo, da je na četvrtini prikazanih fotografija – vojna oprema (jedno oklopno vozilo prikazano je iz tri rakursa), ako ne računamo automobile „Ural“, od kojih je značajan deo takođe namenjen za vojne potrebe, da lepotani-kombajni nekako blede u našim očima kada se setimoe koliko je njih uvezeno, kao i toga da poljoprivrednici ne mogu da ih kupe, njima su rezervni delovi i gorivo previše skupi; pri svemu tome, dug poljoprivrednih preduzeća iznosi preko 2 triliona rubalja (informacija je zvanična i lako dostupna), a glavni razlog za gubitke naše poljoprivrede jeste zaostala tehnološka osnova. Možete nastaviti ovako u nedogled, ali to nije glavno pitanje.
Ali šta je, u stvari, u ovom slučaju, u slučaju Rusije i Putina, pravo pitanje. Takvih fotografija može da se napravi na hiljade u Kini, Indiji, Brazilu i drugde.
Ja volim Rusiju. Ali ja ne volim one koji osrednje, a ponekad i problematične primere predstavljaju kao dostignuća, oni upravo na taj način ponižavaju sopstvenu zemlju. Na taj način možemo se hvaliti da kod nas iz slavina teče voda, da ljudi idu na posao i za to primaju platu, dok deca uče u školama. Sve isto kao kod drugih, kažu. I to hvalisanje običnim stvarima dolazi nam glave, ne razumem kako to ljudima nije jasno. Zadovoljni smo što imamo toplu vode – pa šta? Što kod nas nemamo potpuno uništenje? I što sneg pada u zimu dok je leti čak vrlo toplo?
Dozvoljavam da je sasvim prostodušna želja da se nečim ponosimo. Ali se, svejedno, kod nas ipak kaže da je prostodušnost gora i od krađe.

Dijalozi monologa

Čitam u savremenim komadima, gledam u filmovima: ne dijaloge koji se vode između ljudi, već dijaloge monologa. Svako ima svoju priču, i svako je priča.
Ali sve to odražava sam život. I društvene mreže, takođe, gde često, umesto dijaloga izmeđju ljudi, imamo spor monologa, sukob reči.
Likovi ništa ne očekuju jedni od drugih. A ako ništa ne očekuju, onda nema ni konflikta. A ako nema konflikta, onda nema ni drame.
Biti ili ne biti? – piše tužni post-Hamlet.
Hvataj vezu! – komentariše Ofelija.
Idi u manastir! – tera je Hamlet.
Kako da izgubite na težini bez dijete? – interesuje se Gertruda.
Odahnuti – šali se Klaudija.
Svi ste vi ludaci! – kikoću se trolovi Reoznkranc i Gildenstern.
I ništa se ne događa.

Dobrota ili siromaštvo

Inspirisan sam komentarima na jedan od postova na Fejsbuku: ja u ovom trenutku znam nekoliko ljudi koji imaju sedamdeset ili osamdeset godina i koji pomažu novcem svoju decu koja imaju po pedeset ili šezdeset godina. A šezdesetogodišnji roditelji pomaži svojoj četrdesetogodišnjoj deci. Šta je to? Dobrota, čisto naša, ruska dobrota? Ili čisto naše rusko siromaštvo? U Americi se kaže da je dete odraslo sa osamnaest godina – i onda nogom u zadnjicu. Zveri.

Prevod s ruskog: Dragan Bojović

Autor je poznati ruski romansijer, dramski pisac i scenarist čiji su romani Prvi drugi dolazak i Feniksov sindrom objavljeni na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs