Adam Zagajevski – Pesma

Autoportret

Adam Zagajevski

april u Beogradu, boginje nedavnog rata,
nabujao Dunav podseća na bezbrižnu mladost u Nemačkoj
u maju Jerusalim, takođe tragovi rata, a ipak oreol se
uzdiže iznad legendarnog grada poput mirisa magnolije.

Beograd, 22. marta 2021.

[Maj 2008, nakon razgledanja
Autoportreta Erika Fišela]

Sve je stariji. Odela ofucana. Dosta čita, ponekad gine
u knjigama kao Indijanci u neprohodnoj džungli. Ponavlja se,
sve se ponavlja, žuti notes u džepu, veliki apel muzike.
Uveče u izgužvanoj košulji prilazi prozoru, zeva.
Na svakoj slici izgleda malo drugačije – lice oca
provaljuje u njegovo lice, malčice melanholično; kratka bela brada,
tvrde protivnici, po svoj prilici znači kapitulaciju.
Oči pune nade zagledaju se u objektiv. Sve je stariji.

Voli vodu, snene ravničarske reke i zeleni okean;
kada pliva njegovo telo nestaje u mračnim strujama
kao da ponovo pokušava da drugačije živi.
Vetar mu zaustavlja dah, noć pruža apsolutni mir
(jedini apsolut koji imamo, kaže podsmešljivo njegov poznanik,
sa kojim se opako prepire već decenijama).
Građanin je, misli o svojoj osakaćenoj zemlji,
o vrtu detinjstva koga nikada nije bilo.

Dosta putuje – april u Beogradu, boginje nedavnog rata,
nabujao Dunav podseća na bezbrižnu mladost u Nemačkoj,
u maju Jerusalim, takođe tragovi rata, a ipak oreol se
uzdiže iznad legendarnog grada poput mirisa magnolije.
Pitanja novinarke čine se neverovatno poznata.
Raste otuđenost. Uvek isto: rani doručak, posle ručka
duga šetnja. Lagano se pretvara u statični predmet.
Snovi ga vode u podzemlje, osvit ga spretno oslobađa.
Ali, to sam ipak ja, neprestano ja, večno tragajući
i bezoblični, to sam neprestano ja, svako jutro otvara
novo svetlo poglavlje i ne uspeva da ga dovrši, to sam ja
na ulici, na železničkoj stanici, to sam ja koji čujem plač deteta, smeh studenata,
zviždanje čvorka, to sam ja ignorancije, ja nesigurnosti, ja žudnje,
očekivanja i divlje radosti, ja koji ništa ne razumem,
odgovaram na provokacije, sumnjam, pokušavam da počnem nešto ispočetka,
sklanjam se u razgovore, očajanje, učene rasprave,

u tišini zimskog dana, to sam ja kome je dosadno, koji je
rezigniran, nesrećan, arogantan, to sam ja utonuo u snove
kao dvanaestogodišnjak, smrtno umoran kao starac,
to sam ja u muzeju, na moru, na Trgu u Krakovu,
koji čeznem za trenutkom koji ne dolazi, koji se skriva
kao planinski vrhovi za vreme oblačnih popodneva, konačno dolazi
ushićenje, i iznenada znam sve, znam da ono nisam ja.

Prevod s poljskog: Biserka Rajčić

Pesma iz knjige Nevidljiva ruka (Arhipelag, Beograd, 2011).