Pesme u knjizi Večito sada polaze od povlašćenih trenutaka svakodnevice u kojima se, u smeni tamnih i svetlih principa i u njihovom dodiru i prožimanju, ukazuju same osnove istinske egzistencije. Ti trenuci, nezavisno od toga koliko su trajali i da li se do njih dolazi postupkom melanholične evokacije ili pak lirskom deskripcijom koja nastoji da očuva nenarušivost prvobitne ekspresije, postaju večito sada pesničke uobrazilje i ljudskog iskustva.
Na toj osnovi Tomislav Marinković oblikuje zaokruženu i dosledno izvedenu knjigu pesama, sa unutrašnjom pričom koja se pomalja iz pesme u pesmu i iz ciklusa u ciklus.
Pažljivo istražujući stvarna i moguća iskustva, ono što se pamti i ono što se sluti, pesnik otkriva vremenske slojeve koji se stapaju u neprocenjivo i večito sada iskustva.
Tako ovaj pesnik „otplaćuje još jednu ratu poeziji“.