Retko koji savremeni srpski pesnik postiže tu jezičku ekonomiju po kojoj se prepoznaju stihovi Nikole Vujčića u knjizi U jednom danu.
Sažimajući izraz, ponekad do samih granica jezičkih mogućnosti, pesnik je na toj osetljivoj granici stvaranja i nemosti otkrivao dokle sve dopire pogled osetljivog lirskog subjekta modernog doba.
Gotovo da nema pesme ovog pesnika u kojoj se ne govori o rečima kao o poslednjoj uslovnoj i mogućoj celini sveta i kao zameni za svet koji se osipa i traje u nestalnosti sećanja.
Na toj prividnoj paradoksalnosti – da se bude rigorozan prema rečima a da se o njima neprestano govori, da se sve otkriva u rečima, a da se u njih sve vreme sumnja, da se rečima stvara, a da su reči sve same retkosti – počiva u isti mah i osnovni postupak i osnovna tema Vujčićeve poezije.