Retko su gde u savremenoj srpskoj poeziji jednostavnost govora i dubina mišljenja tako stopljeni u jednu i nerazdruživu celinu kao što su u novim pesamama Saše Radojčića u knjizi To mora da sam takođe ja.
Prirodno tihi, ovi stihovi nam kazuju mnogo u svojoj osvojenoj jednostavnosti o bogovima i o danima, o drevnom i o svakodnevnom, o trajnom i o savremenom, o ljubavi i o prijateljstvu, o porodici i o dijalektici.
Saživljeni s dramom mišljenja i njen postojan izraz, Radojčićevi stihovi osvajaju umećem da pokrenuta, prva i poslednja pitanja izvedu pred lice svakodnevice u kojoj valja i naprosto opstati i prepoznati čudo, i živeti u svom vremenu i misliti na sva vremena.
I u svakom času dosuđene svakodnevice biti jedno od mnogih mogućih ja. Da bi se uopšte bilo i da bi u trajanju života bilo preuzeto nešto od trajnosti poezije.