Pesme emigrantskog iskustva, stalne potrage i putničke groznice, neprestane izmeštenosti i novih susreta sa iznenadnim iskustvima, ali i s nostalgičnim sećanjima na detinjstvo i mladost, na prijatelje i prijateljstvo.
Jezik Vujatovićeve poezije pamti i beleži, osluškuje i govori, istražuje i uobličava iskustvo s kojim ne možemo uvek biti mirni, ali koje osećamo kao svoje i izgovoreno u pravom času.