U knjigama Ljudmile Ulicke nalazi se jedna od najčudesnijih galerija likova savremene svetske književnosti.
Tu sve govori punim životom i ukupnim proživljenim i neponovljivim ličnim iskustvom usred velikih epoha koje menjaju sliku sveta, kamoli pojedinačne sudbine.
Tako je i u knjizi priča Prvi i poslednji.

„Ostala je sasvim sama, a po svojoj fiziološkoj prirodi nije umela da podnosi samoću, osećala se u stanju izbezumljene muve kojoj su otkinuli krila: vrtela se, kružila u mestu, a svet se rušio pod nogama ili padao negde ustranu…“

„Celog života joj se sviđalo da zahteva i dobija ono što želi, prava njena nesreća bila je u tome što su se želje okončale i smrt je zato i bila strašna je je označavala kraj želja.“