Poslednja knjiga pesama Stevana Tontića sažima i izražava uskomešano i uzdrhtalo osećanje sveta.
Dok je svet prepun opasnosti i nesigurnosti, čovek je sveden na izdvojeno i opsednuto Ja. To Ja je čitav njegov dostupni svet, sve ono što misli i ono što veruje, ono što zna i ono što sluti, ono što ga spasava i ono od čega strepi. Ja su, naravno, i drugi, mnoštveni i sasvim raznoliki, bliski i daleki, srodni i otuđeni.
Strah i nemir, koji se gnezde u skoro svakoj Tontićevoj pesmi u knjizi Opsada moga Ja, produbljuju se u pesničkim dijalozima sa smrću.
Kao što je svet sveden na čovekovo Ja, kroz koje se prelamaju najrazličitija iskustva, stanja i emocije, tako je i ukupno ljudsko vreme svedeno na retke, povlašćene i izuzetne trenutke u kojima se iskupljuje nesmireno i zabrinuto trajanje. Svedočanstvo tih trenutaka jesu ove Tontićeve pesme.
Ako prema početku tog sveta vode sećanja, najčešće porodična i autobiografska, od kraja tog sveta svedenog na opsednuto Ja deli još samo čudo ljubavi kao poslednje čudo spasa.