Započinjući svoju javnu sudbinu kao profesor na fakultetu, Zaharijaš ubrzo strada kao žrtva sumnjičenja, dostava, straha i pritajene, ali zato vrlo delatne represije. On zbog svega toga ostaje bez posla, ali nipošto ne ostaje i bez društvenog nadzora.
Udaljen sa svog stvarnog posla na fakultetu i marginalizovan na svom novom i prividnom poslu u pozorištu, za koji će se ubrzo pokazati da je vrlo privremen, junak Stanislava Rakusa posvećuje se književnosti jer očekuje da će u mogućem svetu otkriti stajnu tačku koji nije prepoznao, ni uobličio u stvarnom svetu vlastitog života.
Rakus na uverljiv način raskriva slojeve ideološkog društva, pokazujući njegove mehanizme, njegova pisana i nepisana pravila, a pre svega njegov jezik. Umesto neponovljivosti i mnoštvenosti, svakodnevica postaje konačni izraz sivila totalitarne egzistencije.
Upravo iz tih razloga Rakus Nenapisani roman, oblikovan kao ukrštaj stvarnog i mogućeg, privatnog i društvenog, romana u nastajanju i svakodnevne hronike totalitarne uravnilovke, umetnosti i stvarnosti, smešta u samo nekoliko u osnovi zatvorenih celina.
A nad svim tim lebdi slika vežbe odbrane i zaštite u kojoj se svi moraju pojaviti kao figure društvene igre kojoj, u času dok u njoj učestvuju, ne mogu otkriti smisao. Ali, kao što Nenapisani roman pokazuje, upravo da ne bi bio aktivni učesnik pojedinac mora da bude figura.