Novu knjigu Ane Seferović Materina možemo čitati kao moderan spev intenzivnog tona i dugog daha u kome se ukazuju, jedno po jedno, i uvek izbliza, lica savremenog sveta od izmeštenosti do usamljenosti, od gneva do otuđenosti, od urbane odiseje do migrantskog iskustva, od krize komunikacije do žudnje za drugim, od nezadovoljstva do obamrlosti, od gradskog mnoštva do istinske samoće.
Kao u kakvoj pesničkoj hronici modernog grada, u gustom i narativnom toku svojih stihova Ana Seferović, protivno svakom tipu funkcionalne korektnosti, demistifikuje jezičke i ideološke obmane i ograde koje nas razdvajaju od stvarnog sveta i autentičnog iskustva.
Skidajući jedan po jedan sloj mitologizovane stvarnosti i govoreći snažno i uzbudljivo, kako se govori najčešće samo u svedočenjima, pesnikinja nas suočava sa svetom u kome je otadžbina povlašćena reč svih ideoloških projekcija, dok je materina samo psovka.