Filmski reditelj iz Beograda iznenada je teško ranjen na ulici. Dok leži u bolnici, između kome i nedefinisanog stanja „zaključanosti“, osluškuje glasove oko sebe i tako polako sklapa istinu o sebi, svojoj porodici, svom životu, društvu u kome živi…
Drugi ne znaju da ih on čuje, što ga pretvara u nesvakidašnjeg svedoka koji o sebi, bližnjima i svom društvu saznaje mnogo više nego u čitavom dotadašnjem životu.
Junak zna sve o svetu, ali ne zna skoro ništa o svom životu.
Junak je između dva sveta, a ne pripada do kraja nijednom.
Roman je utoliko snažna slika otuđenosti: od sebe i od bližnjih, od drugih i od društva u kome se živi, ali s kojim se ne živi.

„Nismo živeli kao što je trebalo, ali smo živeli najbolje što smo umeli.“

„Bolje da nisam preživeo, da se nisam vucarao po bolnicama i slušao kako ceo svet oko mene živi, a ja umirem. Dok sam imao volje i vere, želeo sam da ovako upakovan i prikačen na aparate smislim film o čoveku koji greši, da ga snimim kad odavde ustanem i odšetam u svoj dom, odšetam u svoj ostavljeni život.“