Jedna kuća na Arbatu postala je u kratkom romanu Ratka Dangubića stecište neobičnih junaka u čijim se sudbinama i zanimanjima prelama slika nekoliko epoha. Pre svega, moderne epohe u kojoj pesnici ostaju bez glasa, umetnici bez pozvanja, matematičari bez brojeva, gradovi bez čitalaca, govornici bez reči, političari bez mase.
Jedino iznenadna pojava Gosta unosi tajanstvo i dramu u taj svet koji prekrivaju sneg i depresija, slutnja novog doba i spoznaja da je staro doba okončano, intenzivno osećanje straha i jednako intenzivno osećanje uskraćenog smisla.
Gost je stigao i svet više nije isti. Nisu ni stanovnici kuće na Arbatu i junaci ovog romana.

„Gradovi se ne rađaju da bi imali čitaoce. Oni se rađaju da bi ih izgubili, i sada je to sve što imamo.“

„…grad je knjiga koju zatvaramo svaki put kada se probudimo.“

„Grad je izgledao kao stranica prekrivena belilom: spremna da primi nove reči. Na tom snežnom listu pojavio se čovek.“