Nadovezujući se na veliku i raznoliku tradiciju umnoženih glasova, Ratko Dangubić u stihovima poeme Dunav, talasi evocira kulturnu, jezičku i istorijsku slojevitost fenomena zvanog Dunav, pažljivo preispitujući i ono što je u podunavskom iskustvu vrlo staro i ono što je u tom iskustvu novijih vremena.
A Dunav iz njegove poeme, kao reka s nesigurnim izvorom i neizvesnim krajem, traje i održava jedan svet, dotičući se, pri tome, svega i kvaseći sve – od svakodnevice do istorije, od simbola do sadržaja, od knjiga do zakona i običaja.