Roman Azbuka za neposlušne Venka Andonovskog i u strukturi i na idejnom i misaonom planu ima dvojnost koja uznemirava, obezbeđuje dramski sukob u radnji i koja postaje mamac za čitaoca i uslov dinamike i razvoja priče.
Navikli na moderni narativ koji je ili odjek postmoderne jezičke i strukturne prakse ili svedenost, minimalizam i redukcija, u Azbuci za neposlušne čitaoci se osećaju poput deteta kome se ponovo čita bajka, parabola, legenda i koji se sada, zatečeni u toj atmosferi poznatog ali davno zaboravljenog, prisećaju slike i osećanja koje ta slika prati.
Andonovski brižljivo vodi priču koja pod formom alegorije oblikuje snažne slike modernih vremena.
Večno važna pitanja dobijaju svoj puni odjek i u modernim vremenima, u dilemama i izazovima nas i naših savremenika.